среда, 27.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 08:21

Страни лекари помагали Србији и пре 170 година

Први окружни лекар у Ужицу био је Григорије Рибаков – службовао је од 1844. године, а на ту дужност после њега 1846. долази Франц Бихеле
Аутор: Бранко Пејовићпонедељак, 06.04.2020. у 19:02
Ужице 1860. године, цртеж путописца Феликса Каница

Ужице – У захтевној борби с вирусом корона српским епидемиолозима помажу кинески стручњаци, а народно памћење о помоћи иностраних лекара Србији сеже и до средине 19. века. Долазили су тада поједини у наше крајеве и напорно радећи, неретко уз отпор средине, помагали побољшању затечених неповољних санитетских и здравствених прилика.

Било је то, како је писао ужички историчар др Стеван Игњић, педесетих година претпрошлог столећа у доба уставобранитеља. Они су, развластивши Обреновиће, већу пажњу почели да поклањају просвети и описмењавању народа.

Ни затечене здравствене прилике никако се нису могле назвати повољним. У ужичком округу, на пример, све до четрдесетих година 19. века, нити је било лекара ни здравствених установа. „У случају честих епидемија – појава срдобоље, шарлаха, великих богиња и тифуса – народ се сналазио како је знао и умео. Народни видари и травари ’лечили’ су болеснике бајањем и врачањем. Старији људи су видали ране, намештали преломе, а бербери вадили зубе”, пише Стеван Игњић, додајући да се у доба уставобранитеља (под вођством Томе Вучића Перишића) предузимају одлучније и организованије мере да се побољшају здравствене прилике. У већа места, па и у Ужице, први пут долазе лекари, потом се отварају и болнице.

„Од 1844. у Ужицу службује први окружни лекар. То је био Григорије Рибаков, који је медицинске науке завршио у Петрограду. Одмах по доласку у град на Ђетињи доктор Рибаков је суочен с епидемијом великих богиња и срдобоље. Зато се стално налазио на терену ради пелцовања деце и одраслих. Григорије Рибаков био је изненађен веома лошим хигијенским условима, не само у ужичким селима већ и у Ужицу. На сваком кораку у чаршији запажао је велике количине ђубрета, нечистоће, улице закрчене, пролази затворени грађевинским материјалом. Најтеже је стање било у турском делу вароши. Стока се слободно кретала улицама, јавне чесме биле су запуштене...”

Од 1846. на дужности окружног лекара у Ужицу налази се Франц Бихеле родом из Тирола, магистар хирургије и ветерине који је дипломирао у Бечу. Има записа да је он, путујући нашим селима, запазио неповерљив однос људи према медицинском особљу, нарочито у току пелцовања деце. Почетком 1851. међу Ужичане долази и трећи инострани лекар – Мирослав Нетер из Лужнице у Саксонији. Истицао се веома савесним и самопрегорним радом:

„Др Нетер је веома брижљиво водио евиденције болесника, први установио болесничке књиге, деловоднике и протоколе, Пружао је болесницима здравствену заштиту и лекарску негу, а радио и на здравственом просвећивању народа. Напорно радећи у економски лошим условима, трпећи отпор средине, лекар Мирослав Нетер отишао је као жртва свог позива – умро је почетком марта 1853. године”, бележи Игњић.

Потом је цео овај крај једно време био без квалификованог особља у здравству, да би у периодима зараза на захтев окружног начелника овде дошли лекари из суседних округа, Подрињског и Чачанског. Онда је оживела намера да се у Ужицу подигне болница, за шта су прикупљани добровољни прилози имућнијих. Одлука о њеном оснивању донета је у лето 1853, после чега је с радом почела у општинској механи на Царини. Набављен је најнужнији инвентар, али недостајало је медицинско особље. За служитеља болнице постављен је Филип Јокановић „под условом да станује у једној соби болнице и да надгледа болеснике”. У ову прву ужичку болницу, наводи Игњић, тек 1855. године долази лекар Зеленски, а 1859. и доктор Симон Јосиф.


Коментари3
28cd1
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милош Лазић
Др Вито Ромита је стигао четврт века раније и, уза све остало, оставио нам Докторову кулу на Западном врачару, окосницу данашњег КЦС, за њим и др Бартоломео Куниберт... па редом, мада се за многе војне лекаре и не зна, а било их је онолико. Штета што се на Медицинкомн факултету већ дуго не изучава и историја медицине.
Tomasevna
U to vreme u Srbiji lekari su bili iskljucivo stranci,jer je dr Milan Jovanovic Batut osnovao Medicinski fakultet u Beogradu 1919 godine.Ali i pre toga ,on je predano radio na zdravsvenom prosvecivanju naroda organizujuci sanitetsku sluzbu ne samo u Srbiji nego i u Crnoj Gori.Nemerljiv je njegov doprinos na polju zdravstva.
stari doktor
Ribakov je bio najverovatnije nesvršeni student medicine, nije imao nikakva dokumenta, promenio je više mesta po Srbiji.Ondašnji šef srpskog saniteta zaslužni dr Emerih Lindenmajer se o njemu nepovoljno izrazio. A dr MiroslavNeter je bio lužički Srbin, zato je i došao u Srbiju, bio je vrlo požrtvovan i cenjen lekar, odlično ocenjivan, koji je izgoreo na poslu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља