среда, 27.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 03.04.2020. у 20:00 Ана Марковић
ИНТЕРВЈУ: ЂАНРИКО КАРОФИЉО, писац

Између политичких говора и истине постоји неповезаност

То може да има застрашујуће последице, довољно је видети шта се догађа услед популистичких минимизација (Трампа, Бориса Џонсона и других) ове пандемије
(Фото: Roberta Lovreglio)

Специјално за „Политику”

Рим – Договарам се, почетком марта, са Ђанриком Карофиљом, писцем романа „Три сата ујутру” који сам са италијанског језика превела на српски за издавачку кућу „Клио”, да се састанемо приликом његовог следећег боравка у Риму – „следеће недеље” како ми каже – да бисмо направили интервју. „Следеће недеље” Влада Италије доноси Уредбу о потпуном затварању, „complete lockdown”, услед ванредне ситуације изазване пандемијом вируса корона...

После готово месец дана, навикли смо се на карантин. Првих десет дана смо заиста патили, многи Италијани су платили огромне казне у покушају да сунчане дане почетка пролећа проведу у кући на мору или на планини... Сунце нас и даље мами, не напушта нас откад смо у затвору, небо је високо и плаво, како само уме да буде у Италији... Но, човек се навикне на све, што би рекао Шопенхауер, једини прави порив јесте порив за преживљавањем. Све остало су наше измишљотине, идеали, амбиције, лична реализација, обмане којима испуњавамо време, које свакако води увек ка истој одредници од које на сваки начин, спремни на све, покушавамо ирационално да побегнемо. То би отприлике била та његова мисао.

Дакле, навикли смо се. И чак откривамо да дани лете. Фали нам времена како бисмо све завршили. Виртуелне кафе и вечере са пријатељима, рад од куће, дечји домаћи задаци, гимнастика испред компјутера... Чак би се могло рећи да нам је и лепо, да нема поражавајућих вести и бројева о зараженима, о умрлима, којих је заиста застрашујуће много, сваког дана, кад човек не би замислио поред сваког од њих трагедију још три, четири драге особе, које не могу ни да их сахране, ни да се растану од њих...

Но, успела сам да нађем времена и да Ђанрику пошаљем питања, на која је он успео да нађе времена и одговори ми.

Налазите се међу 12 финалиста награде Стрега, најпрестижније књижевне награде у Италији. Прича се и да је ваша књига „Мера времена”, са 300.000 продатих примерака, поред романа „Колибри” Сандра Веронезија, фаворит. Да ли сте то очекивали или сте се на неки начин надали томе?

Знам да ми нико не верује када то кажем, али заиста то нисам очекивао. До пре неколико дана пре селекције, нисам ни издалека размишљао о учешћу за награду. Учествовао сам и пре неколико година, изгубио сам за длаку, након чега сам архивирао читаву причу. А онда се услед низа неочекиваних околности појавила ова кандидатура због које ми је, наравно, драго. Живим ово искуство веома опуштено, могло би се рећи са радошћу, али и са одређеном здравом дистанцом.

Наслов романа „Мера времена” веома је евокативан, нарочито у овом тренутку карантина због пандемије ковида 19. Како живите и видите, са тачке гледишта писца, овај тренутак који је тако снажно погодио Италију а који сада погађа и остатак света?

Много читам и учим све оно што сам дуго одлагао. Дакле, са те тачке гледишта мој лични биланс је позитиван. Са друге стране, тешко успевам да се усредсредим на писање и у неким тренуцима се, као и сви, верујем, осећам обесхрабрено. У неким другим, пак, мислим да ова криза може да буде прилика да боље осмислимо наш заједнички живот на овој планети.

Читаоци у Србији ће ускоро моћи да читају ваш роман „Три сата ујутру”. С обзиром на ваше обимно стваралаштво и пре свега на криминалистичке романе, да ли сматрате да је ово прави роман којим ћете се представити новој публици? Како бисте дефинисали „Три сата ујутру”, будући да спада у ваше „тврде” романе, а не у криминалистичке? Као образовни?

Веома сам срећан због објављивања у Србији и да, радије бих се представио српској публици са романом без придева него са неким другим који се, на прву лопту, може сврстати у одређени жанр. „Три сата ујутру” је свакако образовни роман према својој најкласичнијој структури. Ако се то остави по страни, ја не волим много разлику између жанрова и мејнстрима. Честертон је говорио о томе, односно да се у суштини романи деле на две категорије: на оне добро написане и на оне лоше написане. Слажем се са тим.

„Требало би да човек уме да умре млад”, у смислу напуштања посла којим се бави зарад неког другог када за то више не постоји заинтересованост. То је тема која вам је веома драга, која се враћа у вашим романима, о томе говори Антонио, један од два главна јунака романа „Три сата ујутру”, али и адвокат Гвјеријери у роману „Мера времена”, размишљајући о свом адвокатском занату. Ви сте имали срећу да можете да примените ту „доктрину” у свом професионалном животу. Били сте заменик државног тужиоца за борбу против мафије у Барију, затим сенатор Републике у редовима Демократске странке, а сада сте писац. Да ли вам недостају претходна два занимања и које су основне особине које ваља имати како би се обављала свака од те три улоге?

Могло би се рећи да сам често носталгичан када је реч о послу заменика тужиоца. Веома ми се свиђао тај посао; обављао сам га у једном важном тренутку борбе против организованог криминала у мојој регији и волим да верујем да сам урадио нешто корисно. Међутим ниједан посао, по мени, не може да се ради цео живот, тако да мислим да сам правилно поступио када сам у једном тренутку одлучио да одем, када нисам више имао мотивацију. Да би човек био добар тужилац или судија, добар политичар или добар писац, неопходно је да буде свестан одговорности речи. Примо Леви је говорио да морамо да полажемо рачуне за оно што пишемо, за сваку појединачну реч, и да се трудимо да свака реч погоди мету у сам центар. То не важи само за писце.

У роману „Три сата ујутру” говори се о „свесној умерености” коју ваља имати у виду када се одабира професија, која ће нам омогућити да радимо само онолико колико је неопходно да бисмо имали простора за друга интересовања, за живот. Да ли вам ваша тренутна професија писца то омогућава?

У великој мери. То и јесте привилеговано занимање.

Ваш језик је веома прецизан, усудила бих се да кажем математички тачан, што га ипак не лишава изражајног богатства. У књизи „Преокретање речи” тврдите да лоша употреба речи може да промени стварност манипулацијом њиховог значења. Предлажете реновирање речи актуелне политике. Коју улогу и које последице у данашњем начину вођења политике има та манипулација речима?

Реч је о неповезаности која постоји између политичког говора и истине. Може да има застрашујуће последице, довољно је видети шта се догађа услед популистичких минимизација (Трампа, Бориса Џонсона и других) ове пандемије.

Када је реч о тачном језику: отац главног јунака романа „Три сата ујутру” је чувени професор математике и тврди да је ум математичара сличан уму правника будући да обојица треба да имају способност уочавања аналогија и, још боље, аналогија унутар аналогија. Да ли ту способност треба да има и писац? Или још неки други дар?

Основни дар писца – под условом да се подразумева да је талентован – јесте способност уочавања сопствених ограничења, сопствених грешака, слабости сопственог писања. Хемингвеј је говорио то исто на помало сиров начин: прави писац би требало да има увек укључен „shit detector”.

Већина ваших романа дешава се у Барију, вашем родном граду, за разлику од „Три сата ујутру” чија радња се дешава у сугестивном Марсеју осамдесетих година прошлог века, са позадином ноћних локала у којима се свира џез. Утисак је да сте се забавили у откривању града у име главних јунака.

Веома сам се забавио. Био сам у Марсеју два пута и оба пута је то било забавно, занимљиво и на тренутке помало језиво искуство.

Колико знате о Србији, о српским писцима?

Нажалост, нисам читао ниједног српског писца, нити сам икада био у Србији. Веома бих волео да дођем поводом изласка романа „Три сата ујутру”.

Преводилац

Коментари2
d161b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Tihomir
U Americi u bibliotekama sve knjige proze i poezije su na policama koje su oznacene sa Fiction (fikcija) (pored onih ka npr biografija, nauka...) tj nesto sto je izmisljeno sa nekom svrhom te je zaiste "bogato" od jednog pisca fikcije kao ovaj Talijanac da otuzije politicare za nesto sto on i njegove kolege rade kojih par hiljada godina - u pocetku da se dodvore Cezarima a u zadnjih par stotina godina za tiraze tj pare. Dodatno mnogi pisci fikcija su svojim knjigama doprineli pocetku ratova.
mimo24
"Dodu, tako vremena, kad pamet zasuti, bufala progovori a filata se obogati." Ivo Andric Ex magistrato, ex politiko Carofiglio ne poznaje istoriju i kulturu srbsku a volio bi da dodje u Srbiju zbog izlaska svog romana.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља