Мено Метселар и Пит ван Леден аутори су књиге „Све о Ани”, у издању Куће Ане Франк, из Амстердама, коју је код нас у преводу Невене Кукољац објавио „Креативни центар”. Ово дело почиње описом Аниног рођендана 12. јуна 1939. године у Амстердаму, а описује њено одрастање, уз више од стотину фотографија и илустрација Хака Скарија, њене године проведене у Немачкој, затим пресељење у Холандију, полазак у вртић, дружење у школи. Књига описује и атмосферу у свету и Холандији и када је реч о стварању коначног решења за Јевреје и избијања рата, што је све довело до нужности скривања Анине породице у тајном анексу фирме њенога оца, уз фамилију Хермана ван Пелса. Књига Мена Метселара и Пита ван Ледена приказује и то какав је био живот девојчице, која је пуно читала и писала, чак се и заљубила током двогодишњег скривања. Описује затим откривање и одвођење у логор Ане, њене породице и пријатеља, као и то како је њен отац, као једини преживели, неговао успомену на њу, објављујући њен дневник. Пит ван Леден (1978) је историчар и наставник, који је радио у Образовном одељењу музеја „Кућа Ане Франк”, а сада је директор основне школе у Зандаму, у Холандији. Разговарамо са Меном Метселаром (1967), који ради у Кући Ане Франк од 1990. године и тренутно је пројект менаџер одељења за издаваштво и промоцију. Током година, објавио је бројне материјале о Ани Франк, њен Дневник и Тајни анекс прилагодио је различитим узрасним групама и сарађивао је на бројним публикацијама и едукативним материјалима, као и грађи за веб-сајтове и путујуће изложбе. Међу његовим делима су и „Прича о Ани Франк” (с Рудом ван дел Родом, 2004), „Сањање, размишљање, писање” (2016). Објављивање књиге „Све о Ани” код нас подржала је Фондација за књижевност на холандском језику.
Која питања најчешће постављају млади људи који долазе у „Кућу Ане Франк”? Да ли је ова књига нека врста допуне вашем раду у овој институцији?
Радим готово тридесет година у „Кући Ане Франк”. Прошле године ишао сам у Канаду како бих одржао низ предавања, посетио сам тамошње школе и говорио сам о овој књизи. Тежиште моје пажње били су разговори о Анином животу, као и оно што можемо научити од прошлости. Многим ученицима Анин дневник није толико блиска тема, тешка је, а нису ни сва деца тако страствени читаоци. Ова књига пружа најважније информације о Анином животу, као и о њеном времену. Посебно поводом овог издања сакупили смо питања ученика из Холандије, као и из других земаља, и одговорили смо на она најчешће постављана.
Која су то питања која деца и млади најчешће постављају о њој?
Из мог искуства највише о томе како је откривено скровиште Ане Франк, шта се десило са људима који су помагали онима који су се ту скривали, због чега Јевреји нису скинули своје звезде, због чега су их носили.
У књизи сте документовали и чињенице о Аниним другарицама. Шта се са њима догодило?
Коаутор књиге Пит ван Леден и ја почели смо писање књиге од фотографије са Аниног десетог рођендана, на којој је с још осам другарица. Ана и и још две њене пријатељице умрле су у концентрационим логорима, остале су преживеле. Ана је била једно од 1,5 милиона јеврејске деце која су убијена током Холокауста.
Како, посебно најмлађима, објашњавате шта се десило током Холокауста? Да ли је „Дневник Ане Франк” обавезна лектира у Холандији?
Немам искуства са децом млађом од десет година. Међутим, у Холандији не постоји листа обавезне лектире у школама. Овај дневник се, ипак, чита и о њему се разговара на часовима.
Какво је према вашем мишљењу стање културе сећања у Европи?
Тешко је то питање, јер се разликује од државе до државе. Оно што сам схватио јесте да постоји озбиљан ризик од тога да Холокауст постане далека успомена. Скорашње студије, примера ради, спроведене у Француској, показале су да тамо постоји прилично велика група људи која нема основно знање о Холокаусту. То је забрињавајуће и говори о томе да се прилагођавамо свом послу, да у складу са тим припремамо своје активности.
Шта мислите о томе што су неке земље избациле „Дневник Ане Франк” из школске лектире?
Зависи који су разлози за то. Као што сам рекао, ова књига није обавезна у Холандији. То значи да морамо пронаћи друге начине како бисмо подстакли ученике да је читају и да уче о Ани Франк.
Ово издање богато је подацима и фотографијама. Можемо ли те слике да видимо и у Анином музеју? Када уђемо тамо, можемо ли да осетимо оно кроз шта је прошла ова девојчица док се скривала?
Наравно, видећете неке од тих фотографија у музеју. Тамо се налазе и оригиналне ствари из бившег скровишта, на пример полица за књиге која је покривала улаз у анекс, као и слике које је Ана лепила на зидове своје собе. Али мислим да је немогуће пренети у музеју оно што је она осећала. Морате знати да је бивши тајни анекс празан. Неколико дана после хапшења Ане и осталих који су се ту крили, то место испразнила је холандска фирма којој су то наредили нацисти. Ото Франк, Анин отац, једини од осморо људи који су одатле преживели рат, није желео да враћа намештај. Ако заиста желите да осетите шта је Ана осећала и о чему је размишљала, треба да прочитате њен дневник.
Указали сте и на то да онај ко је одао полицији где су се крили Ана и њена породица и пријатељи никада није откривен. Мислите ли да ће се можда једнога дана и ово сазнати?
Та истрага и даље траје. До сада постоји неколико теорија о томе и сигуран сам у то да ће их у будућности бити још. Проблем је у доказима. У предавањима која сам одржао у канадским школама, увек сам указивао на то, а то је истина, многи Јевреји били су издани и ухапшени. Било је 28.000 јеврејских мушкараца, жена и деце, који су се скривали у Холандији као и 8.000 њих који су откривени и приведени, чему је узрок била издаја.
