среда, 03.06.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 23.03.2020. у 20:00 Милица Димитријевић

Пошаст куге на познатим сликама великих мајстора

Многа уметничка дела настала на тлу Европе у нераскидивој су вези са епидемијама, али међу бројним приказима безнађа крије се и сведочанство о великој љубави
Рем­брант ван Рајн, „Пор­трет Хен­дри­кје Сто­фелс”, 1654.

Делује невероватно да можемо имати заједничког непријатеља ми данас, са свом нашом технологијом и научним достигнућима, и људи који су живели пет стотина година пре нас, чија су сазнања у том погледу била ограничена – заразну болест коју нити довољно разумемо, нити за њу имамо адекватан лек. Али, на то да јесте тако, чега се вероватно свако сетио ових дана, подсетио нас је и папа Фрања када је прошле недеље прошетао Римом, једним од бројних светских градова сабласно испражњених карантином због вируса корона, а чија се шетња окончала у Цркви Сан Марчело ал Корсо, где је одао пошту пред крстом за који се верује да је заштитио вечни град од куге 1522. године.

Ово би била парафраза увода у чланак објављен у британском „Гардијану”, у којем познати острвски историчар уметности Џонатан Џонс нашу пажњу усмерава на то давно доба, на време када је живот људи такође био угрожен и окренут на главачке, на историју која бележи поменути карантин као једну од метода борбе са опаким противником и на уметничка дела старих мајстора који нам својим сликама „верно препричавају тадашње догађаје”, али нуде и наду кроз хумане потезе и сећање на љубав. Међу великанима он истиче Рембранта ван Рајна, Каравађа и Тицијана, и додаје Албрехта Дирера, Салватора Росу и друге, иза којих су остала насликана сведочанства о ономе што су преживели...

Џонс започиње преглед познатим Диреровим дрворезом „Четири јахача апокалипсе” из 1498, који визуелизује Књигу откровења и три највеће пошасти: рат, глад и кугу. Смрт и њена три коњаника харају светом, газећи пред собом једнако све, и папе и краљеве и њихове поданике, при чему се у овом контексту аутор текста посебно дотиче 1347. године када су бродови из Ђенове у Европу са Крима донели и кугу – у наредних неколико година ова болест проузроковала је смрт трећине популације на континенту, у неколико наврата након избијања пандемије враћала се међу становништво па није било могуће не приказати је на делима. Ни Дирер није био имун, овековечио ју је у свом маниру, прецизно и детаљно, сурово и снажно.

Познати британски колумниста не заборавља „Крхкост људског рода” Салватора Роса, дело настало 1656, рад којем злокобности не мањка и који се може тумачити слично извештају из првих борбених редова. Роса је те године епидемију преживео, али су у њој страдали његово дете, брат и сестра, њен супруг и чак петоро деце – не чуди да је уметник тиме био опхрван, што се на раду може и уочити, у приказу новорођенчета (његов син Росалдо) и мајке, изнад којих се надвија смрт.

Несумњиво је да је религиозни аспект био више него присутан на делима која се баве овом тешком темом, тако је и са Тицијановом „Пијетом”, сликом изузетне снаге, урађеном 1575–1576, док је Венецијом владала куга, на којој је овај великан италијанске ренесансе послао поруку кроз поглед на старог човека који се моли за себе и сина и за њихов живот. Да је у доброј мери и аутобиографска, наглашава Џонс, може се посредно закључити из податка да ни Тицијан ни његов син налет ове заразне болести, нажалост, нису преживели.

Насупрот описаном безнађу, овај критичар дотиче се и Каравађових „Седам милосрдних дела” из 1607, слике на којој је контроверзни уметник, иако у мрачном и помало бизарном тону како је за њега и карактеристично, приказао људе на улицама Напуља који чине добра дела у зла времена, трудећи се да ужас болести и њене последице умање.

Џонс нуди и утеху истичући значај емоција кроз дирљива сећања на оне које смо изгубили. У том смислу, он посебно наглашава Рембрантово умеће сликања и његов „Портрет Хендрикје Стофелс” из 1654, жене која је била његова велика љубав, али која је, нажалост, била и једна од оних чији је живот угасила куга девет година касније, у налету болести донете бродом у Амстердам из Алжира. Евоцирајући позната тумачења Рембрантових потоњих аутопортрета испуњених уметниковом личном тескобом и тугом, Џонс се осврће на то дело, уочавајући животност портретисане, нежан приказ њеног лика, благ поглед – свеукупно сликовит доказ њиховог блиског односа који је Рембрант на овај начин успео да заувек овековечи онако како је то касније омогућила појава фотографије, чак и боље.

Коментари2
ddd5d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bojan Bgd
Trebali ste prikazati i slike Karavađa i Direra na ovu temu. Lepo ste ih pomenuli, sa slikama bi bilo još bolje. Jadni Italijani, u prošlim vremenima staršno su stradali zbog kuge i epidemija. Ovom prilikom želim im da istaraju protiv korone i svako dobro!
DC
Umetnost je veoma važan deo života. Izmedju ostalog pomaže da relativizujemo i da posmatramo iz drugog ugla.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља