субота, 04.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08

Заједничке трешње, крушке и ораси

Аутор: Радивоје Благојевићпонедељак, 23.03.2020. у 18:00
(Фото Пиксабеј)

Сељани два јошаничка засеока, Коњевића и Церове Равни, с десне обале Дрине, на седмом километру пута од Фоче ка Горажду, живели су у хармонији и слози. Готово век и по ти односи су били испуњени пуним комшијским поштовањем и уважавањем, иако у Коњевићима беху три куће Благојевића, Срба православца, у Церовој Равни три куће Корјенића и једна Пашовића, муслимана Бошњака. Комуникације и интеракције беху такође свакодневне – а како и не би – њиве и воћњаци измешани, пашњаци заједнички, а стид невидљива брана, да се хармонија не наруши.

Лети, за дугих обданица, придружили би им се и мештани, муслимани, из још два засеока, из четири куће Хушића (из истоименог засеока) и две Зунђа из Окосовића.

Скупа су обављали бројне ратарске послове које је било важно завршити за један дан. Данас код једног, сутрадан код другог домаћина. А посебно кад би ко градио кућу, сви су водили рачуна да одраде неколико дана мобе физичким радом, па још и дневним ангажманом коњских и воловских запрега.

При покривању куће, постављању „рогова” (дрвне конструкције која ће држати цреп), свугде би мајсторе тесаре даривали пешкиром или кошуљом, истовремено украшавајући пешкирима и кошуљама још непокривени кров. Треба рећи да су приликом тих многобројних моба сви обеди били спремни – без свињетине и свињске масти.

Поучен таквим односима и младалачким искуствима, пре три године, на Деветом БЕОКУЛИС-у (Београдском Кулоаровом изразу Србије и региона кроз фотографију, ликовну уметност и кратки филм) када је нашој Математичкој гимназији у гостима била Средња школа примијењих умјетности Сарајево, седећи за столом ресторана с њеним професорима и директором Менсуром Поровићем, ја сам за ручак поручио – пилетину.

Том приликом сам се сетио и оних давних дана мога дечаштва на десној обали Дрине, како би се лети, од Спасовдана, чобанима поподне и предвече, износила пита, сирница – с доста млека. Није изостајало ни поливање и прскање деце млеком. Како смо на Васкрс или крсну славу Ђурђевдан, на Бајрам – ми и суседи муслимани – једни другима чували стоку по пашњацима. Да онај ко слави и светкује може то да ради на миру и с пуним задовољством. Славама и светковинама радовала би се сва деца, „с обе стране” – јер у свим тим приликама њих дарови из слављеничких кућа (у виду ишараних јаја, колача, пита, овчетине) нису заобилазили.

Кад би се организовале свадбе, често би момци по комшилуку капарисали добре коње којима би ишли у сватове.

Заједничке воћке трешања, крушака и ораха на најбољи начин зближавале су сељане. Врло често би то била велика, крошњата и старија стабла распоређена у различитим поседима. Могла је, рецимо, ливада променити власника, али би заједничка воћка остајала – заједничка!

Посебно интересантно би било када јачи ноћни ветар „омлати” доста воћа, а онда зором „обично по једно чељаде из куће” ишло би и прикључивало се групи сакупљача.

На крају, у овој заједници заснованој на сарадњи и међусобном поштовању, сакупљени би плодови били дељени на седам равних части, на седам једнаких делова. На седам кућа Благојевића, Корјенића и Пашовића… Свака друга накана, свака друга подела била би испод части у малој заједници, која се век и по држала девизе „не дам нама, па нек иде глава”, нама на образ, и где је осећање части било уско свезано са осећањем стида.

И тим више ме данас потресу реченице колумнисте Небојше Катића о одсуству срама у великим заједницама, где он исправно закључује: цивилизовано друштво почива на осећају стида можда и више него што почива на законима. „Када стида нема, нема ни јасне границе између добра и зла. Без стида нема ни осећаја кривице, ни кајања, ни части.”

Чему онда све друго, ако изгубимо оно прво? Оно што од куће и из породице у души носимо… као топлу птицу младости, што још лепрша у нашим грудима и мислима. Али, до када ћемо је осећати?

До кадa? Кад у Коњевићима и Церовој Равни након грађанског рата сељана више нема. Раселили су се на четири стране света. За њима су отперјале и птице из крошања заједничких воћака…

Уредник „Огледала”, часописа ученика и професора средњих школа, и професор социологије у Математичкој гимназији Београд

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари3
01726
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Desko
Stvarno, da bi se sagledala razlika između navedene slike iz autorovog detinjstva i (bestidne) današnjice, potrebno je da se zna šta je bilo sa ovih sedam kuća i zašto su danas prazne? Ta okolnost je indikacija dubljeg problema u odnosima, koji je možda i tada postojao iza opisane idilične slike. Ukoliko su ove kuće stradale u ratu, treba dodati šta su tada radile idilične komšije (pojedine takve priče iz Bosne su stravične i neshvatljive normalnom čoveku). Ili je opisano jedinstvo bilo u tolikom neodrživom siromaštvu da su već osamdesetih morali da napuste kuće i odu u gradove? Dovršite priču da bismo shvatili pouku, ali i razloge nepostojanja stida u današnjim vremenima.
Нисмо ми изгубили стид, ви сте нам га одузели.
Па ако је све било тако бајно и сјајно, мед и млеко, зашто су се раселили што даље су могли? Па ваљда су овакве Аркадије отпорне на грађанске ратове? Докле више те југословенске "братство и јединство народа и народности" жалопојке? Млака, самртна, изанђала носталгија која воња на урин и болест. Дисторзија стварности, уживање у одразу напуклог огледала, затварање очију пред стварношћу и бежање у непостојећи свет одражава један детињаст и слабићки приступ свету и животу.
Petar
Dirljiv i poucan tekst. Hvala autoru.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља