понедељак, 25.05.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:10

Како изгледа робија од 40 година

Иако су осуђени због најтежих злочина, они који издржавају најстрожу казну затвора нису смештени у самице и имају иста права као и сви други затвореници
Аутор: Мирослава Дерикоњићнедеља, 08.03.2020. у 23:30
(Фото Драгослав Жарковић)

Уколико другостепени суд потврди пресуду Вишег суда у Зајечару изречену пре неколико дана, Ненад Ронић (64) из Књажевца биће 86. осуђеник који ће издржавати казну затвора дугу четири деценије. Ронића је суд после доказног поступка, огласио кривим за убиство зета Јастреба Асановића (38) невенчаног супруга његове ћерке Монике и свог унука Ивана Ронића (19) које је починио у јулу прошле године.

Свих 85 особа колико их се тренутно налази на издржавању казне затвора од 40 година су мушкарци и, упркос разним мишљењима, имају иста права као и други осуђеници – посете, пријем пакета, боравак на свежем ваздуху, дописивање, радно ангажовање у заводу, право на здравствену заштиту...

Иако су осуђени због најтежих злочина, они који издржавају четрдесетогодишњу казну затвора нису смештени у самице, нити су на било који начин одвојени од осталих осуђеника.

– Они издржавају казне затвора у казнено-поправним заводима затвореног типа са посебним обезбеђењем – КПЗ у Пожаревцу, Београду и Нишу. Изрицање мере упућивања у самицу регулисано је Законом о извршењу кривичних санкција, а казне изриче дисциплинска комисија и то искључиво за теже преступе попут бекства или његовог покушаја, због физичког или психичког насиље према другој особи, уколико оштете или униште имовину већег обима – кажу за „Политику” у Управи за извршење кривичних санкција Министарства правде.

Упитани да ли се са осуђеницима којима је изречена четвородеценијска казна затвора поступа на посебан начин, односно да ли се у заводима за њих организују тематске терапије, у управи потврдно одговарају. Програм поступања је индивидуализован и одређује се у складу са ризицима, капацитетима, потребама и мотивацијом сваког осуђеника понаособ. Програм се, додају, редовно преиспитује и усклађује са евентуално новонасталим околностима.

Свих 85 осо­ба на из­др­жа­ва­њу ка­зне за­тво­ра од 40 го­ди­на су му­шкар­ци  (Фото М. Албуновић)

– Рад Службе за третман у српским затворима успостављен је по свим правилима и доброј пракси напредних европских затворских система. Третман почиње од првог дана када осуђеник дође на издржавање казне, а састоји се у томе да се открију узроци инкриминисаног понашања, да се суочи са узроцима као и да се повећа његова самокритичност. Наглашавамо да се са сваким осуђеником ради индивидуално и групно у складу са процењеним потребама, без разлике у односу на висину изречене затворске казне – наводе у Управи за извршење кривичних санкција.

Осуђеник, као што закон предвиђа, учествују у раду са службеницима у третману на добровољној основи, што значи – само ако он то жели.

– Са осуђеним особама ради се индивидуално или групно кроз специјализоване програме за управљање љутњом и контролу беса. Програм поступања према свим осуђеницима, укључујући и оне који су осуђени на 40 година затвора, обухвата и стручно оспособљавање, школовање у заводу, као и радно ангажовање на помоћним пословима у заводској кухињи, вешерају, картонажи, кантини, радионици за шивење, одржавању хигијене, заводској библиотеци и капели – објашњавају у управи.

Део поступања односи се и на слободне активности где су осуђени на 40 година затвора, као и сви остали осуђеници, укључени у спортске и културне активности, организована спортска такмичења у заводу.

Условни отпуст

Јединствени податак о томе колико често осуђени на 40 година затвора користе законско право да после две трећине издржане казне траже условни отпуст – не постоји. Сваки осуђеник за овакву врсту „привилегије” обраћа се суду који му је изрекао казну.

Ипак, како каже „Политикин” саговорник већина њих користи ово право.

– Готово сви осуђеници на 40 година затвора захтевају од суда да им омогући условни отпуст после две трећине издржане казне. Има и оних, малобројних, који из различитих разлога, у већини случајева личних, не желе да искористе ову законску могућност – наводи саговорник нашег листа.

Од смртне до доживотне

Укидањем смртне казне 2002. године, најстрожа затворска санкција предвиђена законом била је она од 40 година. Последње погубљење стрељањем, извршено је 14. фебруара 1992, а последње смртне пресуде – 2001. године. Важећим Уставом из 2006. године прокламовано је да је „људски живот неприкосновен и да у Републици Србији нема смртне казне”. Након укидања ове врсте санкције, за најтеже злочине, тачније кривично дело – тешко убиство, закон је прописао казну затвора од 30 до 40 година. Од 1. децембра прошле године ступила је на снагу казна доживотног затвора за најтежа кривична дела почињена после тог датума.


Коментари12
c7a91
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

uciteljica
Nemoj da razmisljas, nema potrebe da budes u dilemi! Odmah ucini nesto, i ujutru ce ti smestaj biti obezbedjen!!!
Marko Wincy
I šta je poenta ovoga pisanija? I ja imam 69.god. Šta savetuješ? Puške u šake? Ili da se poubijaju osuđenici, pa kada nemamo mi...
Казна као подстицај
Мора се признати да није никаква правда за убијеног ако се убица "осуди" на бесплатан живот (живот му плаћа сироти народ који често и много лошије живи него осуђеници). За ничим оправдан одузет живот било коме није довољан правда ни смртна пресуда убици. Алли је она макар делимично слична правди. Кад има оволико људи који раде и од свога рада могу често само да галдују, пресуда убици на 40 година затвора више личи на награду, а не казну. Зато и има много убистава јер су такве казне подстиацај.
Последње погубљење
"...Последње погубљење стрељањем, извршено је 14. фебруара 1992, ..." -Može li Politika da navede ko je ovde bio u pitanju i šta je uradio?! Ta godina je bila predratna i nisam siguran da su tada izricane iole pravične presude. Političari su upravljali medijima i sudovima i svašta je bilo moguće... Možda neki komentator ima podatke?
dzems bond
Dana 14. februara 1992. u Somboru je streljan Johan Drozdek, osuđen na smrt 1988. godine zbog silovanja i ubistva šestogodišnje devojčice. O Johanu se pre ovog strašnog zločina znalo samo da je poreklom Poljak, da nema zanimanje i zaposlenje. Devojčicu je ubio kako bi se osvetio njenom ocu koji mu nije dao stari bicikl.
Препоручујем 11
Cedomir
Covek ima 64 godine. Skoro pa penzioner. Ja imam 69 godina i penzioner sam. Mogu reci da ni ja na slobodi ne zivim bolje od ovog zatvorenika. Cak, mozda, i gore. Meni nisu obezbedjena tri obroka, niko mi ne pere ves, kod lekara mi je pregled na cekanju nedeljama a prijem u bolnicu cekam mesecima, cak i godinama. Nemam nikoga ko brine o mom psihickom i fizickom stanju, dok uslovnog otpusta nema za mene, osim skorog vidjenja sa tvorcem. Skoro da nigde vise i ne izlazim. Nema se para ni snage.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља