понедељак, 06.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:14

Синдром изгарања на послу постаће дијагноза

Светска здравствена организација уврстила је стрес на радном месту у приручник Међународне класификације болести и договорила се да државе чланице почну да примењују ову одлуку од 1. јануара 2022. године
Аутор: Данијела Давидов-Кесарпонедељак, 24.02.2020. у 20:20
(Фото Пиксабеј)

Неиспаваност, несаница, мањак енергије, исцрпљеност, проблеми с варењем, висок крвни притисак, деконцентрисаност, главобоља, смањена професионална ефикасност, само су неки од симптома стреса и изгарања на послу, поремећаја који је Светска здравствена организација (СЗО) уврстила у 11. издање приручника Међународне класификације болести као професионални феномен. Договорено је да државе чланице СЗО у здравственим установама почну да примењују ову одлуку од 1. јануара 2022. године.

Стручњаци СЗО наглашавају да се изгарање најчешће догађа онда када захтеви на послу превазилазе примања, признања и време потребно за одмор, када радник више нема никакве амбиције, а уједно пати од осећаја ниже вредности. А да је проблем евидентан најчешће се открије онда када особа не успева да се опусти ни на годишњем одмору.

– Изгарање на послу је сада категорисано као синдром који је резултат хроничног стреса на радном месту који није успешно третиран. Међутим, важно је искључити поремећај прилагођавања, анксиозност и поремећаје расположења и, уз то, овај синдром је ограничен на радно окружење и не треба га применити на друга подручја у животу особе.

Изгарање на послу је првенствено повезано с радним окружењем, као на пример када постоји несклад између радног оптерећења и ресурса потребних за извршавање посла на смислени начин. Изгарање на послу је присутно у свим професијама – истиче за „Политику” др Маријан Ивануша, директор Канцеларије СЗО у Србији.

По његовом мишљењу, најбољи одговор на изгарање је фокусирање на поправљање услова на раду, а не фокусирање на „поправљање” радника.

– Проширењем дефиниције имаћемо податке колико се људи жали на ово стање, па можемо да стварамо здравствене политике и смернице о менталном благостању на радном месту, засноване на доказима. Проширењем дефиниције сагоревања, здравствени системи и здравствени радници требало би да наставе да гледају на поправљање стресова у радном окружењу. Када су у питању оваква стања, јако је битна и социјална мрежа, то јест јака мрежа пријатеља и породице на које се можемо ослонити када нам је тешко и помоћу којих можемо превазићи неке стресне ситуације – истиче др Ивануша.

Како појашњава доцент др Ивана Сташевић Карличић, вршилац дужности директора Клинике за психијатријске болести „Др Лаза Лазаревић”, нова 11. ревизија Међународне класификације болести (МКБ 11) садржи категорију поремећаја специфично повезаних са стресом, а новина је да се акутна реакција на стрес више не сматра менталним поремећајем, већ нормалном реакцијом на екстремни стресни догађај, чиме се избегава психијатризација „нормалних” људских емоционалних реакција.

– У случају продужених, прејаких реакција на животни стрес или његове последице које особа отежано обрађује и које је ометају у свакодневном функционисању, поставља се дијагноза поремећаја прилагођавања. Поред тога, сужена је дефиниција пострауматског стресног поремећаја, који се сада дефинише кроз три доминантна симптома: поновно доживљавање трауматичног догађаја, намерно избегавање ситуација које би могле изазвати сећања на догађај и стални доживљај претње. Синдром сагоревања није класификован као болест, већ у оквиру поглавља које се односи на факторе који утичу на здравствено стање или контакт са здравственом службом. Представља искључиво професионални феномен – истиче др Сташевић Карличић.

Синдром сагоревања се дефинише као последица изложености хроничном стресу на послу који није успешно превазиђен. Карактеришу га три основне димензије: осећај недостатка енергије или исцрпљеност, негативна осећања или цинизам у вези с послом и смањена продуктивност на послу.

– Задовољство послом је позитивна емоционална реакција и представља комбинацију унутрашњих и спољашњих фактора. Унутрашњи фактори унапређују задовољство запосленог, на пример природа посла који се обавља, професионални развој, осећај одговорности, достигнућа... Спољашњи фактори превенирају незадовољство запосленог и ту можемо убројати услове рада, зараду, контакт са сарадницима, руководиоцима... Синдром сагоревања је заправо стање менталне и физичке исцрпљености, узроковано прекомерним и продуженим стресом. Почиње од захтева, притиска и обима посла који превазилази нечије способности, уз појединачне неуспешне покушаје запослених да се снађу – појашњава наша саговорница.

Они које мучи синдром сагоревања посебно се плаше одласка на посао, сумњају у професионалне способности, хронично су преморени, депресивни, необјашњиво љути, стално имају осећај кризе, честе главобоље, негативни став према послу, губитак емпатије према људима. Овај синдром пролази кроз три различите фазе. У почетној фази се јављају психолошке и физиолошке реакције попут раздражљивости, анксиозности, лупања срца, несанице, заборавности, проблема с концентрацијом. Друга фаза је реактивна, долази до кашњења на посао, одлагања или избегавања радних задатака, сталног умора, пораста цинизма, некада и до повећане конзумације психоактивних супстанци или потпуне апатије. Трећа фаза је фаза истрошености, када се јавља хронична депресија, физичка и психичка исцрпљеност, уз могуће присуство суицидалних мисли.

– За опоравак од овог синдрома треба времена и простора. Постоје одређене стратегије које могу помоћи, како у превенцији, тако и у опоравку. Пре свега је важно да препознамо изворе стреса на послу, што понекад уопште није тако очигледно. Основна брига о себи, попут довољно сна, редовне и одговарајуће исхране, што мање кофеина и никотина, физичка активност, неопходни су. Важно је не допустити да посао завлада животом, задржати активни друштвени живот, не одрицати се хобија и свакодневних, ситних животних задовољстава – наглашава др Сташевић Карличић.

Њен закључак је: ако не можете да промените посао – промените свој однос и поглед на ситуацију. Треба задржати осећај за хумор, поделити проблеме с пријатељима и породицом, упознати себе и сопствене границе толеранције на стрес. У случају развоја депресивних, анксиозних симптома, посебно суицидалних мисли, обавезно се треба јавити стручњаку.

И лекари под стресом

Одлуку СЗО о новој дијагнози поздравила је и Светска медицинска асоцијација, чији је председник др Леонид Еиделман објаснио да је предуго проблем синдрома изгарања и међу лекарима углавном био игнорисан.

– Емоционално исцрпљени лекари представљају опасност како по пацијенте, тако и по себе. Трошак у смислу људских живота и новца је ужасан. Број самоубистава међу лекарима због последица синдрома изгарања је скандалозан и надам се да ће нова класификација СЗО нагласити ову срамотну ситуацију – каже др Еиделман.

Срби пате од хроничне исцрпљености

Више од две трећине Срба пати од хроничне исцрпљености на послу или је било на ивици исцрпљености, показали су резултати међународне здравствене студије „Будућност здравља”. Истраживање, које је за компанију „Штада”, у оквиру које послује и српски „Хемофарм”, спровео Институт за истраживање тржишта „Кантар хелт” међу 18.000 испитаника у девет земаља, показује да је више од половине Европљана (55 одсто) доживело хроничну исцрпљеност на послу или нешто слично или да из личног искуства зна који су симптоми тог проблема.

Синдром изгарања на послу највише погађа Русе (72 одсто), Србе (66 одсто) и Пољаке (62 одсто), док се мање од половине испитаника у Шпанији, Италији и Немачкој (49 одсто), као и у Француској (44 одсто), суочило са хроничном исцрпљеношћу на послу.

Истраживање је показало и да већина испитаника сматра да је дужност послодавца да спроводи мере за очување здравља запослених на радном месту.


Коментари6
c0e72
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Slavica
Код нас се мора одвојити рад у државном и приватном сектору.У државном сектору велики проценат запослених је опуштен,пошто је запослен по фамилијарној,интимној,партијској вези.Онај преостали део је под свакодневним стресом јер,ти деценијски руководиоци се морају по закону понашати као да су то њихове установе.Пошто се исти само ротирају,тако мањина и трпи.У приватном у 90% раде робови, исцрпљеност је нормална и свакодневна,право стање је у Србији стварно хронично у сваком смислу.
Зоран Маторац
Страх од губитка посла је једини мотив за изгарање на послу.
Милан Панић
Sagoreli smo mi još tamo davne 1989 godine, ovo sada je samo tinjajuće zgarište i čeprkanje po pepelu. Duga je priča a ko je do sada nije shvatio neće nikada.
Боро
А хоће ли се примењивати и уназад? За нас који смо већ изгорели на послу? ....или од писања коментара?
Andrijana
A u trgovini se i fizioloske potrebe racunaju u pauzu...a da ne pricamo o poslu koji obavljamo i nervozne potrosace koje moramo da podnosimo... visak radnog vremena se ne placa a imamo cetiri slobodna dana mesecno...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља