четвртак, 02.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:11

Странкиње о српском војнику у Великом рату

Сведочења „туђинки” о готово митској снази и праведном циљу наших војника, сабрана у књизи, доказ су о непристрасном и искреном виђењу српског ратног страдалништва
Аутор: Марина Вулићевићпетак, 21.02.2020. у 08:33
Елси Инглис са болничаркама (Фотографије из књиге „Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату”)

Сећање на смрт духовна је дисциплина која релативизује свакодневне, најчешће беспотребне, бриге и проблеме, а подучава стварном животу, док подсећање на претке, који су у хиљадама и милионима током ратова давали своје животе, овоземаљску егзистенцију чини драгоценом, прескупо плаћеном. Ако бисмо то имали на уму бар у једном часу, свакога дана, другачије бисмо живели, постављали бисмо себи више питања, а сваки одговор упућивао би на то да ова стварност није добра, да није довољна, да је недостојна онога што смо некада били.

Та свест бива пробуђена читањем књига каква је и она која говори о женама из великог света, које су у Србију стигле током Првог светског рата, да у немогућим условима негују рањенике и тифусне болеснике, остављајући све и дошавши у страну земљу из хуманих и витешких побуда. Њихове записе и писма сабрао је Ратомир Рале Дамјановић у књизи „Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату”, а објавио их је новосадски „Прометеј”, у сарадњи са Радио-телевизијом Србије, у својој едицији „Србија 1914–1918”.

Жене, „туђинке”, које сведоче о јунаштву српског војника, о његовој готово митској снази и праведном циљу, то је још један важан увид, још једна слика у страшном ратном мозаику где пате сви, без остатка, али и доказ о непристрасном и искреном виђењу српског ратног страдалништва.

Елси Инглис у јануару 1915. године стигла је у Србију и од тада је била посвећена српском народу. Према подацима које аутор наводи, она је по избијању рата, уз помоћ Шкотског удружења сифражеткиња, основала Болницу шкотских жена за службу у иностранству, у чијем је саставу било 14 установа сачињених од лекарки и медицинских сестара.

Докторка Инглис у Србији се борила са епидемијом тифуса, која је до краја рата покосила 300.000 живота. Пратећи српске трупе све до Крфа, она је писала о српској војсци свесна тога да носи ожиљке из три рата, да се бори против много надмоћнијег непријатеља, против Немаца, Аустријанаца, Бугара, Арнаута, али да се према заробљеницима односи на исти начин као према својима.

„Кажем да су ови људи прави дивови. Осећам се тако мала поред њих да би требало да се сакријем. Бол! Испаштање! Нисте упознали храброст док не видите ове људе како испаштају. Стварно не знам одакле долази ова раса ратника, али могу рећи да су они прави Божји људи…”

Када пише о повлачењу српске војске и народа преко Албаније, докторка Инглис наглашава да је то „одлазак једне целе нације у изгнанство”, да у читавој историји није било тако великог егзодуса, изузев бекства Израелаца из Египта у древна времена, што је водило слободи, а не изгнанству. Елси Инглис била је прва жена која је добила орден Белог орла, орден Светога Саве и орден Белог орла с мачевима. На Физиолошком институту Медицинског факултета у Београду посвећена јој је спомен-плоча, а на Дедињу спомен-болница.

Уз народ, остављен од савезника а препуштен планинама Црне Горе и Албаније, све до обале, била је и Мејбел Синклер Стобарт, која је у Крагујевац дошла 1915. године на челу Треће јединице Српског потпорног фонда под управом леди Пеџет, супруге Ралфа Пеџета, британског дипломате у Србији од 1910. до 1913. године. Мејбел Синклер Стобарт сведочила је о блискости људи, стоке и коња у том збегу, песничким сензибилитетом писала је о стапању логорских ватри са звездама на хоризонту, као „у истом амфитеатру”.

Дочарала је тешку дилему мајки које су имале да бирају између повратка у окупирана села и смрти од глади и умора у планинама. И у тако тешким околностима она је примећивала топлину срца, смисао за, хумор, храброст и заљубљеност у уметности својих српских сапатника.


Мејбл Данлоп Грујић

Мејбл Данлоп Грујић, пријатељица леди Пеџет, још из времена Балканских ратова током рада у једној војној болници, била је супруга српског дипломате Славка Грујића и велика српска добротворка, добровољна медицинска сестра при Црвеном крсту у Србији током Великог рата. Ратомир Дамјановић напомиње да је предавања о Србији држала широм САД, писала је о њој у најважнијим америчким листовима, учествовала је у америчкој мисији Црвеног крста доктора Едварда Рајана, уз Михајла Пупина, и да је до краја живота Србији остала верна.

„Могла сам да одем до Београда преко Италије, али сам пожурила у Енглеску и ангажовала сам, с ограниченим средствима у својој надлежности, што је више било могуће болничарки. Одвојила сам десет њих као болничарке Српског црвеног крста”, посведочила је Мејбл Данлоп Грујић.

Међу странкињама које су задужиле Србију била је и Чилеанка Сузан Гевара Вотс, сликарка која је са породицом живела у Енглеској, затим у Америци. Прикључила се у Лондону Српском потпорном фонду 1915. године, где је учествовала у сакупљању помоћи. Краљ Александар Карађорђевић одликовао је орденом Светог Саве.

Норвежанка Ингеборг Стиг Хансен у Србију је дошла борећи се против идеје комфора у свету у којем бесни рат, а дивила се херојској борби српског народа против опасног аустријског непријатеља. Кнегиња Марија Константинова Трубецка, супруга Григорија Трубецког, кнеза и руског дипломате, предводила је мисију лекарске помоћи Србији 1915. године, са више од тридесет људи.

Уз Ану Павловну Хартвиг, жену преминулог руског амбасадора у Србији, и доктора Сергеја Квинтилијановича Софотерова, прикупљала је помоћ у оквиру Словенског добротворног друштва и Руског друштва црвеног крста, а њен лични прилог износио је 100.000 рубаља.

Чувена Флора Сендс била је енглеска болничарка и прва жена официр српске војске, прешла је Албанију, у пробоју Солунског фронта била је командир одељења, одликована је седам пута и после рата својим писањем сведочила је о Србији и храбрости наше Милунке Савић.

И тако се овим издањем нижу јуначка женска имена, оних које су у Америци, Француској, Канади, Великој Британији, Русији, сакупљале помоћ, оснивале болнице и прихватилишта за наш народ.

„Србија је Итака за српског Одисеја у шајкачи и опанцима који, опчињен морем и наранџама хоће ипак својој кући, али савремени богови стављају пред њега хомерску мрежу невоља и често за његове муке немају слуха. То запажају списатељице које објављују дневнике и писма за време Великог рата, као и оне које пишу много година касније (...) Наиван, какав јесте, Србин се чудио, дивио, и искрено волео ’сестре’ и докторке које су не жалећи своје животе дошле да му помогну да преживи. Многе од њих нису се вратиле кући. Много српских војника се није вратило на Итаку. Много српских хероина са нашега тла није доживело да види своју земљу слободну”, написао је Ратомир Дамјановић.


Коментари5
fd091
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Miloš
„Samo da znaš, ovi Srbi ne mogu ništa drugo da rade osim da se bore, samo pričaju o ratovanju: njihovi očevi pre njih nisu radili ništa drugo osim što su se borili; oni su protraćena ljudska stvorenja – ne znaju ništa i ni do čega im drugog nije stalo osim do ratovanja. Čim im bude bolje, žele opet da idu i opet da se bore – oni su kao borbeni psi ili petlovi; to je ono što je rat učinio za njih – ubio im je dušu i u generacijama koje dolaze.” - Mejbel Dirmer. Lepo u sred srede.
Lilly
God Bless them, all those lady's who helped small, but brave Serb people. My great grand fathe, Krsta Rayakovic 1880/1960, from Tara mountain, was fighting in 3 Balkan Wars.
Milana
I naravno to herojstvo i svi ovi dokazi hrabrosti i ljudskosti nasih vojnika je otislo u zaborav...
Жана Живановић
Није отишло у заборав догод има оваквих књига и оних који те књиге читају. Ако нема политичара који о томе говоре, тај пример треба да дају учитељи и писци, душа овог народа. Ова књига ће доспети до сваке школе и до сваког нашег човека у Србији и дијаспори ако се о њој пише и говори. А онда да се преведе и да обиђе свет. Без рекламе и халабуке, истина о нама бива угушена лажима и лошим примерима, у чему се многи наши медији сада утркују. Ова књига је сведочанство какви смо ми Срби!
Препоручујем 7
Slavomir Stanic
Divan tekst..suze krenu.. Zasto nema vise ovakvih sadrzaja i svedocenja, u stampi i svim medijima,pitanje je za sve nas?!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља