понедељак, 06.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:01
НЕ САМО О ПОСЛУ: ИГОР СПАСОВ

Од црне хронике до златног Прага

Аутор о чијим се емисијама о криминалу и данас прича вратио се у град у којем је као студент научио како се разговара са људима супротних ставова
Аутор: Андријана Цветићанинуторак, 18.02.2020. у 14:32
(Фотографије лична архива)

Стална адреса Игора Спасова од пре осам година је у Прагу. У Београд долази тек повремено. У главном граду Чешке је почетком осамдесетих година завршио монтажу на чувеном ФАМУ, факултету чије дипломе имају Горан Марковић, Горан Паскаљевић, Рајко Грлић, Лордан Зафрановић, Срђан Карановић, Емир Кустурица... Други пут је тамо дошао као признати телевизијски аутор, уредник и сниматељ.

После вишедеценијског стажа у сектору црне хронике и документаристике на ТВ Београд, БК телевизији и још две станице, остао је без посла.

– Процењено је да моје искуство, знање и вештине нису потребни. Некако у исто време позвали су ме пријатељи из Прага који су покретали телевизију. Следио сам инстинкт и отишао – каже Спасов.

Без камере није могао ни у граду на Влтави. Уз уредничке обавезе није пропуштао да заинтересоване млађе колеге подучи специфичном ритму извештавања о раду полиције. Једино, каже, није ишао на терен.

Уређивао је шест емисија, од којих неке и даље трају, снимио двадесетак колажних интервјуа са успешним и славним Чесима и Србима у серијалу „Волим Чешку” и онда ушао у амфитеатар и стао пред студенте.

Професура иде на одмор

Још актуелно Игорово занимање, мада, како каже, не задуго, гласи „професор драматургије и сценаристике”.

– Узео сам неплаћено одсуство и не верујем да ћу се вратити. Прија ми енергија младих људи, није досадан посао, али мој документаристички нерв, жеља да истражујем и снимам не дозвољавају ми само да седим.

Други разлог лежи у чињеници да оно на чему инсистирам више није на цени. Ни међу уметницима нити у другим професијама. Не учим површности, полтронству које је завладало у свим областима – примећује наш саговорник. Истиче да је важно, не само студентима уметности, да читају, гледају филмове, позоришне представе и да одлазе на изложбе. Али, истиче, такав приступ разликује се од њиховог и онда долази до раскорака.

Избор да у Прагу студира монтажу био је логичан. Већ у основној школи заљубио се у фотографију. Прве кадрове правио је на Земунском кеју као ђак основне школе „Светозар Милетић”. У лабораторији док су развијали црно-беле филмове, сећа се, био је опчињен.

– Све ми је изгледало попут магије и тада сам спознао „ово сам ја” – сећа се Спасов.

На пријемном на београдском ФДУ није прошао, али је прошао на ФАМУ. Прво радно искуство, 1979, имао је као други асистент монтаже на култној серији „Врућ ветар”. Касније се обрео у тиму Банета Вукашиновића. Радио је документарце и репортаже, а онда почео да „прати” полицију.

– Бане је био велики уредник, генијални човек са којим сам имао срећу не само да радим, већ да учим, дружим се. Имао је урођени рефлекс да одреагује у правом тренутку – каже Спасов.

Извештаји из мрачне стране града

Признаје да није знао ништа о полицији, нити је полиција тог времена имала осећај и знање како да комуницира са новинарима. Иако се име Игора Спасова и емисије „Позовите 92” може уврстити у новинарске уџбенике у одељку „извештавање о црној хроници”, наш саговорник пораст криминала ипак везује и за осамдесете. Први прилог о којем је извештавао био је о бесном Румуну који је правио проблем у зубарској ординацији јер му је наводно извађен погрешан зуб. Убрзо су пуцњаве, убиства, тешке пљачке и напади постали сиже свих прилога.

– Невероватно како је Београд увече, викендом, постајао неки потпуно другачији град. Израњала је његова мрачна страна, с људима које нисте могли да сретнете преко дана.

Радио је данашњим жаргоном речено 24/7. Снимања, терен, монтажа, без слободног дана, празника, без камермана. – Схватио сам да у опасним ситуацијама осим за сопствени, одговорност имам и за живот колега. И тако 17 година! – признаје Спасов.

Кад је решио да престане?

– Први пут када сам се запитао: „Зар морам на терен”? У року од седам дана угасио сам емисију. Ићи на силу и радити нешто што не прија није добро ни за кога – верује наш саговорник.

Следи монтажа

С таквим ставом обрео се неколико година касније поново у Прагу. Признаје да воли кад му у посету дођу пријатељи из наших крајева. То је прилика да у улози водича обиђе значајне прашке локације за које иначе нема времена. Кроз објектив фотоапарата и даље, ипак, предњаче обриси Златног града: опажа разлике од пре више деценија и данашњег. – Сада је Праг ушминкан, сређен, пун туриста. Осамдесетих је био типичан социјалистички град у коме су на паркинзима стајале старе шкоде, москвичи, ладе. Има неку нову посебну атмосферу – подвлачи.

Слободно време проводи у кафанама које држе људи с наших простора. Редован је посетилац позоришта којих у Прагу има чак 44 професионалних.

Београђанин, рођен у Сарајеву, одрастао у Земуну и прашки ђак, од Чеха је, додаје, пуно научио.

– Различити су од нас по много чему. Сталоженији, су, тиши. Овде сам видео, касније усвојио, како се разговара, без свађе с људима с којима не делите исте погледе – наглашава Спасов.

Да, ипак, не може без акције открива причајући о новим пословним изазовима. Спрема серијал под називом „Римејк – деведесете”. Серијал од десетак епизода од снимака из личне архиве. Следи најлепши део посла, монтажа, каже уз широки осмех.

Без цигарета и меса

Као дугогодишњи пушач стигао је до неславног учинка од три попушене паклице дневно. Онда је пресекао и оставио, јер „за сваку цигарету коју попушите платићете здравствени данак једног дана, а то је зло”. Прошао је кроз фазу добијања на килажи и сада каже да је од страственог пушача постао непушач коме и задимљена просторија смета. Спасов је и вегетаријанац – месо не једе дуже од три деценије.

Борба с егом

Сви који раде на телевизији морају да прођу фазу раста и борбе с егом. „Умисли лако човек да је важан, битан, значајнији од других. Што пре прихвати да је то посао као и сваки други све постане лакше. Дуже ће трајати”, примећује Спасов. Осмислио је јединствену методу борбе с властитим егом: једном месечно у води до чланака, с гуменим рукавицама, пере судове у вегетаријанском ресторану. Прија му и препоручује колегама да нађу неки свој метод.


Коментари1
40af6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Narcis Selimić
Dragi moj druže, zemljače, kolega, prijatelju, jarane, haveru, generacijo, neka ti je srećan put! Vidimo se tamo, gore, opet ⚘

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља