среда, 05.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
понедељак, 17.02.2020. у 21:55 Дубравка Лакић
ИНТЕРВЈУ: СРДАН ГОЛУБОВИЋ, филмски редитељ

Ишао сам за истином до краја, па шта буде

Желео сам да филм „Отац” крене као реалистична драма о бирократском и корумпираном друштву, а да онда полако постане филм о човеку који кроз своје митско путовање од губитника и човека одбаченог од друштва, постане јунак
Срдан Голубовић (Фото Маја Медић)

Светску премијеру „Оца”, свог четвртог дугометражног филма, редитељ Срдан Голубовић (1972) имаће у суботу 22. фебруара на 70. Берлинском фестивалу, у оквиру угледног пратећег програма Панорама.

Ванредни професор на београдском ФДУ и редитељ „Апсолутних сто”, „Клопка”, „Кругови”, у Берлину сада представља причу о човеку што се на неуобичајен начин бори за повратак одузете деце, филм који ће већ 28. фебруара свечано отворити и београдски Фест...

„Отац” је нека врста „one man show” филма, сав ослонац је на једном лику и једном глумцу, стилски другачији од ваша три претходна филма?
Трудио сам се да буде другачији. Бескомпромиснији. Желео сам да направим филм који је истинит. И да у тој потрази за истином идем до краја, па шта буде. Онако, песницом у главу. Без гарда и ескиваже. А „Отац” јесте филм једног лика или једног глумца. Али је и филм тишине. Горан Богдан и ја смо се договорили да гради тај лик као да је натуршчик, а онда да из те истинитости и документарности лика прави промену, која мора да буде невидљива и огромна.

Ту је сада и естетика која се постиже 16-милиметарском камером?
Да, желео сам да све буде сирово и тврдо. Понекад и непријатно грубо. Као што је непријатна та стварност. Због тога смо се директор фотографије Александар Илић и ја одлучили да сликамо филм „шеснаестицом”.

Одакле је потекла инспирација, идеја за овакву филмску причу исписану у сарадњи са хрватским сценаристом и редитељем Огњеном Свиличићем и вама верним Срђаном Кољевићем?
„Отац” је инспирисан стварним догађајем и стварним човеком. Када сам прочитао његову причу, он је већ био испред Министарства за рад, протестовао и тражио да му врате децу. Отишао сам тамо и разговарао с њим. Данима сам ишао да га обилазим и да му пружам подршку. Схватио сам да у тој његовој причи има нечега јако посебног, инспиративног и филмичног, као неки балкански „Париз Тексас”. Такође, интригирало ме ходање, као чин протеста и слободе. Схватио сам да је у ствари, ходање највећи и најчистији облик слободе. Као и бунта и отпора. Мирног отпора. Онда сам размишљао о том јунаку и одлучио да правим филм о човеку кога неки унутрашњи инстинкт, а не рационално размишљање, води ка дубоко личном и исправном путу. Он не зна тачно шта ради, његова интуиција га води у непознатом правцу, а он слушајући само себе и своје унутрашње биће прати пут своје људскости и чистоте.

Борба оца Николе за повраћај своје деце је нешто попут борбе Давида против Голијата, с тим што тај Голијат није државни врх него локални моћник, тај владар свачијих судбина у једном малом месту у Србији?
Желео сам да филм крене као реалистична драма о бирократском и корумпираном друштву, а да онда полако постане филм о човеку који кроз своје митско путовање од губитника и човека одбаченог од друштва, постане јунак. Филм од друштвене драме постаје бајка. Филм о човеку који искушава себе, а кроз своје путовање, враћа сопствено достојанство. Он није јунак који се бори против система, он се бори само да врати своју децу и да поново окупи своју породицу. Ми живимо у изолованом свету, у некој заштићеној зони, у којој имамо луксуз да размишљамо и причамо о слободи и достојанству, о етичким питањима. Међутим, појединац о коме ја говорим је осуђен само на једну ствар – на преживљавање. Он нема тај луксуз да мисли о апстрактним стварима, он је као животиња која мора да се избори за себе и своју породицу, да преживи. Такав је наш јунак Никола. А покушао сам у сукобу тог бирократског драмског садржаја и бајколиког света његовог путовања, да кроз тај контраст, направим филм о путовању. О физичком и емоционалном путовању једног обичног човека.

Николи у тумачењу Горана Богдана у правој мери је придружен и читав низ ликова, у тумачењу изврсних, до краја убедљивих глумаца?
Кроз своје путовање Никола сусреће разне људе, неки га искушавају и нуде му погрешан пут, неки му помажу и дају му наду. Он прати свој пут и свој инстинкт, ослушкује природу, а савезнике и сапутнике проналази у обичним људима, сличним њему, губитницима и одбаченима. Ту се поред Горана Богдана, који је готово у сваком кадру филма, појављује и велики број ликова и глумаца. Највише волим да радим с глумцима, волим када од слова на папиру, заједнички, правимо неке живе људе и трудимо се да буду слојевити и комплексни. Уживао сам радећи са Борисом Исаковићем, Надом Шаргин, Милицом Јаневски, Миланом Марићем, Вахидом Џанковићем и са свим осталим глумцима. Трудили смо се да сваки лик који се појави у филму буде истинит.

Сваки ваш досадашњи филм на неки начин је адекватно одговарао друштвеном тренутку, мислите ли да је то случај и са „Оцем”?
Нисам се трудио да прикажем стварност гором него што она јесте. Нажалост, та стварност је таква, као што су такви и призори те лепе, а растурене земље. Обилазећи Србију да тражим локације за филм, схватио сам колико се овде системски радило да се уништи све што може. А оно што је на крају потпуно уништено, то је човек, достојанство и било какав интегритет појединца. У том смислу је овај филм можда и више друштвено ангажован од мојих ранијих филмова. Друштвени ангажман у овом филму је сликање тог друштва, онаквим какво оно заиста јесте.

И „Отац” ће, као што је то био случај и са „Круговима”, после светске премијере у Берлину отворити београдски Фест. На Фестову пројекцију „Кругова” позвали сте тадашњег председника Бориса Тадића. Кога ћете сада позвати? Председника државе Вучића или министра за рад, запошљавање, борачка и социјална питања?
„Кругови” су приказани на Фесту. Али нису били приказани на отварању, већ следеће вече. Да, на пројекцији је био Борис Тадић. Он тада више није био председник, био је ту као обичан грађанин. Док је био председник, он је одликовао Срђана Алексића, тако да је имао везе са том причом. А што се овог филма тиче, не верујем да ће на пројекцију да дођу неки политичари. Њих то не занима, интересују их само медији, „ружичасти”, разни „информатори”, оно што им доноси гласове и учвршћује моћ. Мислим да их посебно не занимају филмови који приказују стварност, јер они тврде да је та стварност много боља и лепша од онога што ми можемо да видимо својим очима.

Трећи пут на Берлиналу

О свом односу према Берлинском фестивалу на којем са својим филмовима учествује већ трећи пут („Клопка”, „Кругови” и „Отац”), Срдан Голубовић каже: „Веома ми значи што је и ’Отац’ на Берлиналу. То ме охрабрује да то што радимо, ипак има неког смисла. Свако учешће српског филма на неком од највећих фестивала је огроман успех. Ми смо мала земља и не тако велика култура. Не припадамо више оној великој земљи, озбиљној култури и моћној југословенској кинематографији.”

Копродукција више земаља уз подршку Еуримажа

И филм „Отац” је рађен у копродукцији „уобичајених криваца” – проверених Голубовићевих продуцентских партнера: Данијела Хочевара (Словенија), Бориса Т. Матића (Хрватска), Амре Бакшић Чамо (Босна и Херцеговина), али и Чедомира Колара, Даниса Тановића (Француска), као и немачких продуцената. Филм је добио подршку Министарства за културу Србије, словеначких, хрватских и европских фондова (Креативна Европа, програм Медија ЕУ), као и Еуримажа, а носећи продуцент је београдска кућа „Баш челик” на челу са продуценткињом и Голубовићевом супругом – Јеленом Митровић...

Коментари4
52a0f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milorad
Ako ide za istinom zasto onda kopira strane filmove?! Njegov film Klopka (2007) je skrpljen of filmova Ripley Game (2002), John Q (2002) i American Friend (1977).
цензура
На жалост,морам да питам г-дина Голубовића ако је ишао за истином да ли је и истина да је прича из филма "Кругови" лажна,да је Алексић био ратни профитер,да му је неправедно дата толика помпа.У суштини,нико не треба да буде убијен од стране другог,али ако је прича о ратном профитерству као и о избегавању учешћа у борби тачна а и да је штитио киоск а не човека,онда треба да размислимо о називима улица,додељивању ордена и сл...
Бранко Срб Козаковић
Ту мантру је неко подвалио још пре неколико говина, и брже-боље многи су се ухватили за њу - олако и са задњом намером. Занимљиво је са коликом се лакоћом ова прича изокреће и деформише. И са коликом лакоћом се затим брани та конструкција. То су учинили они који нису часни, и који теже да нас прикажу као добро и када нисмо. Уместо да се трудимо да примером сведочимо своју племенитост, ми пристајемо на лаж о себи. Да ли ти можеш мирно да живиш са том лажи?По чему си бољи од оних који су нам лоши?
umetnici
"Koprodukcija više zemalja uz podršku Eurimaža" trebala bi da snimi film "Grabljivice".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља