четвртак, 09.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:41
ИНТЕРВЈУ: ВИКТОР КИШ, вршилац дужности директора МСУБ

Идеја за моје именовање потекла је од Марине Абрамовић

Да је велики и озбиљан изазов бити на челу МСУ – јесте. Некако сам сигуран у себе. Моје је да разуверим критичаре, што имајући у виду почетне позиције неће бити много лако али сам сигурнији у себе него у њих
Аутор: Милица Димитријевићнедеља, 09.02.2020. у 10:21
(Фото Бојана Јањић/МСУБ)

Није се скоро десило да неко именовање у култури изазове толику буру као што је то случај са постављењем Виктора Киша на место вршиоца дужности директора Музеја савремене уметности у Београду. Од тренутка објаве те вести почеле су да се нижу реакције стручне јавности (учесници конкурса, стручни тим МСУ, председник УО Никола Шуица, АИКА, NK ICOM Србија, НКСС, ДИУС), а замерке су се најпре тицале следа корака његовог доласка на то место. Подсетимо, Киш је од Слободана Накараде, досадашњег вршиоца дужности, преузео управљање музејом пре неколико дана и на ту позицију дошао је одлуком владе од 30. јануара и на предлог Министарства културе и информисања од 27. јануара, али мимо одржаног јавног конкурса, који је започет још у јануару прошле године и окончан у марту, такође прошле године. Тада је Министарство културе и информисања у Владу Србије послало предлог да нови директор буде Владислав Шћепановић, један од четири учесника на конкурсу (Бранислав Димитријевић, Зоран Ерић и Слободан Накарада).

Од тада па до Кишовог именовања ни чланови УО и ни учесници конкурса, како кажу, нису званично обавештени ни о резултатима конкурса нити да је он поништен, а ни до медија није дошла било каква званична информација о његовој судбини. Киш (1973), који је завршио Факултет примењених уметности, одсек керамика и један је од покретача уметничког фестивала „Девет”, по којем је публици и најпознатији мимо свог скулпторског рада, у свом првом интервјуу за „Политику” каже да су критике за њега у другом плану и да је на то одавно навикао.

„Одрастао сам као бунтовник и смучило ми се политизовање свега са обе стране. Где год се окренеш само критика, утемељена или не свеједно, јер то је на крају узалудно трошење енергије ако се не постижу никакви циљеви. Ако се не ради. Ако се не ствара. Не пада ми на памет да трошим своју драгоцену енергију и да глумим дедице са балкона ’Мапет шоуа’ јер на крају крајева и тај балкон постоји због бине испред. Политика ме не интересује и то се никада неће променити. Препознат сам као независна личност, а не као марионета, како то неки сад мисле. Поносан сам на хиљаде људи који су ме подржавали свих ових година и само за њих имам поруку – људи, колеге, уметници, даћу све од себе да наша савремена уметност буде видљива и подржана у друштву. Па нека онда публика бира. Супер ми је што су људи почели да се обрачунавају са мном, а да ме пре тога нико није питао шта је моја идеја, мој план, моја визија за ову институцију”, наглашава Киш.

Када сам вас у првом нашем разговору питала зашто се нисте јавили на конкурс рекли сте ми да нисте знали да је постојао. Многима то ваше објашњење не делује уверљиво, имате ли неки коментар на то?

Имао сам свој свет и своја културна дешавања и трудио се да се изолујем од дневнополитичких ситуација, визионара прошлости, окамењених покретача. Нисам се гурао на јавну сцену. Моја свест је заиста донедавно била само у мом дворишту. И сам сам био запањен кад ми је пружена прилика да својим радом, талентом и угледом међу младим генерацијама допринесем и ван свог дворишта.

Ко је са вама ступио у контакт зарад разговора о евентуалном постављењу, од кога је потекла иницијатива и зашто сте одлучили да понуду прихватите? Смета ли вам то што вас неки од оних за које је ваше именовање спорно доводе у везу са Саветом за креативне индустрије, саветодавним телом за област културе председнице владе Ане Брнабић?

Министар културе ме је предложио, али мислим да је нека врста идеје или информације о мени кренула од Марине Абрамовић и то након што је, пре две године, посетила „Циглану”. Управо је Маринина изложба „Чистач” и поставила, да не кажем, наметнула нове стандарде музејима у Србији. То се дешавало и раније, рецимо, када је италијански амбасадор Ђузепе Манцо, а сада мој пријатељ, својевремено тадашњем министру културе Ивану Тасовцу скренуо пажњу на мој рад. Знам да су ме у политичким круговима често помињали. Прихватио сам позив јер ми се никада није допадало како јавне институције културе делују у затвореним круговима и несвесно отуђују публику од уметности и уметника, те сам сада видео шансу да се то промени. Не кајем се због тог избора.

И пре него што сте преузели нову дужност сусрели сте се са поменутим негативним коментарима у којима се, између осталог, указује и на музеолошке стандарде и међународне препоруке које нису поштоване приликом вашег избора, а замерају вам и да немате искуство руковођења институцијом музејског капацитета. Да ли сматрате да су критике оправдане?

Да је велики и озбиљан изазов – јесте. Некако сам сигуран у себе. Моје је да их разуверим што, имајући у виду почетне позиције, неће бити много лако али сам сигурнији у себе него у њих.

У међувремену је и Никола Шуица, председник УО музеја, поднео оставку и напустио то тело. Како гледате на то?

То је његово право. Као што рекох, институционални начин рада УО се разликује од рада таквог тела на какав сам ја навикао у ванинституционалном сектору. Сигурно постоји разлог за његово повлачење. Не бих овај пут давао други коментар, јер га реално немам.

Суочавате се и са отпором колектива, односно стручног музејског тима. Мислите ли да то може да буде препрека за успешну сарадњу?

Није ми било свеједно претходних дана у односу са њима, али сам се трудио и врло лично, могу чак рећи и интимно, представио на састанку свим шефовима одељења. И мислим да они то препознају. Нисам схватао у почетку њихов страх од страног тела. Овај музеј има врхунске стручњаке на свим пољима, дошао сам у њихову кућу и не пада ми на памет да изврћем ствари. Разговарали смо отворено и искрено и сада сви треба да употребимо своје вештине како бисмо што боље урадили посао који је пред нама. Сви њихови страхови су мени разумљиво оправдани, а на мени је да што краће живимо у страху.

Изразили сте и намеру да популаризујете уметност, уметника и његов рад и додали да ће највећи изазов за вас и ваш тим бити мотивација „герилске” публике да долази у МСУ. Како планирате то да остварите?

Када причамо о „герили” не говоримо о методи нечијег рада, већ о сировој и небрушеној, покретачкој снази неких нових младих уметника и њихове публике. Њима су, нажалост, врата институција неретко затворена. А зашто смо сви тако гадљиви на герилу? Уметност мора бити доступна свима, посебно младима. У сваком случају, о конкретним плановима не желим да излазим у јавност пре консултација са свим члановима стручног тима музеја. Постоје закони и процедуре, радићемо само у оквиру њих.

Рекли сте да ћете искуства организације фестивала „Девет” покушати да искористите зарад унапређења рада музеја. Шта се то може применити из тог домена вашег досадашњег искуства а када је реч о институцији као што је музеј?

У самом вашем питању осећа се доза страхопоштовања према институцији као што је музеј. То није случај само код вас, већ и код већине људи. Мислим да је уметност духовна забава, креативни вртлог измешаних страсти, потреба, уживање… Ту нема места за страхопоштовање. Волео бих да ни не мора да се иде у музеј. Већ да музеј буде цео град. Не брините – нећу га запалити.

Најава изложбе дела Владе Величковића, који је преминуо пре скоро пола године, обрадовала је публику, посебно његове поштоваоце. Када би могли да очекујемо реализацију те поставке?

Никада нисам волео када због смрти неки уметник добије највише пажње. Али то је у једну руку и нормално. Ова изложба мора бити организована у тесној сарадњи са његовим сином Вуком Видором. Трудићемо се да превазиђемо стандарде које је ретроспективна изложба Величковића поставила у Француској, јер је ово ипак била његова кућа. О детаљима, након консултација са стручним, правним и финансијским тимом.


Коментари19
e9494
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Pandur Mita
Hoce radnicka klasa da imenuje direktore muzeja, pozorista, akademija nauka, rektore, dekane, direktore bolnica, fudbalske i kosarkaske trenere.... Za promenu, ne bi bilo lose da radnicka klasa radi. Recimo, da elektricari budu elektricari te da otvore svoje radnje i da preuzmu rizik poslovanja. Ako su dobri, ljudi ce ici kod njih, a ako ne... Ovako, ne ide. Ja sam penzioner, pa mi se moze da pisem sta zelim. Bio sam policajac 30 godina i zaradio penziju. Posao mi je bio da hvatam i bijem bagru.
Srdana
Gospodine, niste izabrani nego postavljeni. Nezavisno od toga čija je bila ideja.
Nenad
Da ste korektni i kolegijalni, ne biste pristali na nedemokratsko imenovanje. Niti je umetnički, niti je ljudski.
Misa
Ko je Marina da imenuje v.d.-a muzeja?
Saska
A šta Marina A. koja živi u Njujorku zna o domaćoj umetničkoj sceni?

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља