уторак, 31.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:55

Чије су богомоље

​У историји су највећи ктитори богомоља биле крунисане главе и виђени племићи. Како држава оно што је било дато другоме може прогласити за своје, поготово кад у време подизања тих богомоља и није постојала у садашњем облику
Аутор: Ратко Марковићнедеља, 09.02.2020. у 18:00
Манастир Острог (Фото А. Васиљевић)

Савремене европске државе су лаичке или световне. У њиховим уставима пише да су верске заједнице одвојене од државе. Држава, независно од вере, прописује своју организацију, а вера, независно од државе, своју. Данас је једина теократска држава у Европи Ватикан, а не постоји држава која би забрањивала постојање верских заједница. У савременим европским државама се јемчи верска слобода – грађани имају право да исповедају веру коју слободно одаберу или да је уопште не исповедају. Све је то суштина световног карактера државне власти.

Слобода вероисповести је једно од природних људских права. Састоји се од два елемента. Један је унутрашњи, духовни, други је спољни, реални. Духовни елеменат обухвата аутономију свог верског уверења, право његове вољне промене и право грађанина да нема верско уверење. Он подразумева и забрану држави да тражи од грађана да се изјасне о свом верском уверењу. Пре двеста тридесет година је на класичан начин изражен у Уставу САД: „Конгрес не може донети никакав закон о установљавању некакве вере или закон којим би се забрањивало слободно исповедање вере”. За државу су све вере равноправне и зато држава не сме правити никакву стварну или правну разлику између њих.

Реални елеменат обухвата аутономију богомоља, храмова и просторија у којима се исказује верско уверење и обављају верски обреди (молитве, проповеди и сл.). Они су света места којима као својим поседом управљају верске заједнице. Реални елеменат изражен је и у стилу грађења богомоља и храмова. Тако православље имa цркву, католичанство катедралу, а мухамеданстввo џамију, као што се различитим именима зову богослужења у њима. Без реалног, не може се остваривати духовни елеменат вероисповести. Оба елемента чине њен идентитет.

У световној држави повреде било којег од два чиниоца слободе вероисповести су, формално гледано, повреде устава. Стварно, то су повреде духовног живота човека, његове интиме, људске душе. Због повећане осетљивости грађана на њих, држава с посебном обазривошћу мора приступити њиховом правном регулисању. Једном почињене, оне, и када се правно уклоне, остављају дубоке и трајне ожиљке.

Држава, ипак, у време крупних друштвених промена, често долази у искушење да посегне за имовином верских заједница што може ићи до њиховог извлашћивања. То образлаже коренитом променом односа у друштву или пуком, ничим доказаном тврдњом, да је она градила верске објекте својим средствима па да су они зато њена, државна својина. Када, нормализацијом друштвених односа, престане да постоји први разлог држава, по правилу, враћа одузету имовину верским заједницама или на то бива приморана путем суда. У другом случају држава снагом свог империјума проглашава себе власником имовине верских заједница.

Чак и када је својим средствима учествовала у грађењу богомоља, држава то није чинила с намером да постане њихов власник који би их, као рентијер, издавао верским заједницама у закуп, него с намером да буде ктитор, дародавац верској заједници. Јер, намена богомоље може бити само богослужење. Богомоље нису погодне за рентијерство. Повод да их држава одузима од верске заједнице и додељује себи у власништво може бити само с оне стране разума – инат, пркос, искорењавање одређене вероисповести, све супротно уставом прописаном односу између државе и вере.

Када је држава власник богомоље, верска заједница може у њој вршити верске обреде само као подстанар, на основу уговора о закупу с државом. У историји су највећи ктитори богомоља биле крунисане главе и виђени племићи. Како држава оно што је било дато другоме може прогласити за своје, поготово кад у време подизања тих богомоља и није постојала у садашњем облику?

У богомољама се не обављају само верски обреди. Оне су и места у којима су похрањене верске реликвије, ћивоти и мошти светаца и друге верске ствари. Њихова унутрашњост је осликана призорима вероисповести чија је богомоља. Верски обреди су могући ако читав амбијент у којем се обављају припада вери. Слобода вероисповести управо је слобода од сваког уплитања државе у ино што се односи на исповедања вере, схваћене у духовном и реалном смислу. Ако држава то ипак чини, вера то сматра богохуљењем, а право неуставношћу. Држава тада повређује највише верско и правно биће.

Професор Правног факултета УБ у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa


Коментари15
1b91d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubodrag
Poštovani profesore, razumeo sam Vaš stav da verski objekti nisu pogodni za rentijerstvo. Ali, kako objašnjavate da u novobeogradskom bloku 26, na ogradi crkve piše ..."izdajemo poslovni prostor" .... misleći na veliki poslovni objekat pored crkve, od koga se ona praktično i ne vidi iz ulice Antifašističke borbe.
Zoran
Crkva - kao vlanik gradjevinskih objekata ili zemljista može ih davati u zakup. Kao sto može da proizvodi i prodaje svoje vino, sveće ili druge proizvode. To su neupitni prohodi crkve s koim ona raspolaže. (Kako se to oporezuje nije tema ovog članka )
Препоручујем 0
Budimir Djokić
Krši li ova naša vlast Ustav, želeo bih da čujem mišljenje uvaženog profesora.
Logicus
Zanimljivo je da toliki naši vrli kritičari i anlitičari previđaju glavne nedostatke Milovog zakona sadržane već u naslovu: Zakon o slobodi veroispovesti ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica. Tri logičke greške u jednom naslovu! Sloboda i zakon su dijametralno suprotni pojmovi, to je oksimoron ili kontradikcija. Veroispovest i uverenje nije isto što i veroispovest ili uverenje, jer to nisu sinonimi. A pravni položaj verskih zajednica ne može da se menja pa dakle ni uređuje zakonom.
Milo Aksić
Crna Gora nije imala plemića da bi finansirala izgradnju bogomolje, već su je gradili , pretežno seljaci, žitelji sela, zaseoka, ili stanovnici gradova. Seljaci i građani su žitelji, stanovnici države. S obirom da su bogomolje vlasništvo ktitora, ili seljaka, ili građana to su istovremeno i vlasništvo države, jer svi oni predstavljaju državu. Kad nebi postojali, nebi bilo ni države. S obzirom da se bogomolja koristi od strane seljaka i građana, da bi država opstala korisnik mora platiti POREZ
Саша Микић
@Milo Aksić Мало боље се информишите о томе како су грађене цркве и шта је било све потребно за изградњу цркве. Затим шта је ктитор, ктиторска повеља и какве су обавезе ктитора према држави, односно у давним временима према владару. Само ми једно није јасно да ли ви схватате да су цркве, које су спорне, грађене у доба када сељаци или грађани или властела нису представљали државу?
Препоручујем 22
Агностик
Мило, ти мора да си студирао право у Никшићу. Следећи пут ипак питај оног другог Мила да ли ти да га заступаш.
Препоручујем 23
Горан
Браво професоре. Све је потпуно јасно, само да буде и довољно гласно, да допре до оних који одлучују.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља