петак, 04.12.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 04.02.2020. у 18:00 Никола Милованчев

Којим путем до уговора Српске православне цркве и владе Црне Горе

Могло би се искористити искуство из Хрватске, начин како је тамо решено питање односа између СПЦ у Хрватској и државе. Реч је о правном акту који је широј српској јавности потпуно непознат
Последња страница уговора СПЦ и Републике Хрватске

Скупштина Црне Горе је донела правни акт који је назван Закон о слободи вјероисповјести.  Од свих одредби овог закона, најспорније су две: она о обавези поновног регистровања црквене заједнице која на том простору битише 800 година, као и одлучивање управних органа о власништву некретнина правомоћно уписаних у регистрима некретнина. Дакле: да власник мора поново да доказује своје власништво, и то да доказује чак не ни у поступку пред судом, већ у вансудском, управном поступку!

Иако би током употребе овог закона (ако би почео да се примењује) могло доћи до узурпације имовине и других верских заједница, јасно је да се атак односи у првом реду на имовину Српске православне цркве (СПЦ). Тужно али истинито за такав закон о „слободама” стоји чињеница да се у Црној Гори чак ни фашистичко-нацистички окупатор није дрзнуо да 1941–1945. оспорава имовину СПЦ и да ју „преиспитује”.

Којим путем треба ићи да би се решио проблем положаја Митрополије црногорско-приморске и четири друге епархије СПЦ које делују у Црној Гори? Свакако би први задатак био да се новоусвојени закон повуче. Други корак било би склапање уговора између СПЦ и владе Црне Горе. Ту би се могло искористити искуство из Хрватске, начин како је тамо решено питање односа између СПЦ у Хрватској и државе. Реч је о правном акту који је широј српској јавности потпуно непознат, о Уговору између владе Републике Хрватске и СПЦ у Хрватској о питањима од заједничког интереса, који су 20. децембра 2002. потписали тадашњи председник владе Републике Хрватске (РХ) Ивица Рачан и блаженопочивши митрополит загребачко-љубљански г. Јован Павловић. Митрополит Јован је том приликом заступао пет епархија СПЦ, које имају седиште на подручју Републике Хрватске; овлашћење за заступање интереса СПЦ и за потпис Уговора он је добио одлуком Светог архијерејског синода СПЦ од 2. децембра 2002.

Шта је значајно у Уговору између РХ и СПЦ у Хрватској? Изнећу неколико најважнијих тачака тог уговора.

Кључно је правно становиште да је СПЦ имала правни субјективитет и пре ступања на снагу новог хрватског Закона о правном положају вјерских заједница 2002. г. (члан 2. Уговора). Дакле: никакво ново регистровање није потребно за СПЦ која је у Хрватској деловала и вековима пре тога! Јасно је, да ни црногорска власт не може да диктира одредбе у погледу поновног регистровања СПЦ у Црној Гори. Врло значајна је такође одредба да је укидање и мењање граница епархија СПЦ у надлежности СПЦ а не хрватске државе (члан 3. Уговора Владе РХ и СПЦ).

Наводим и неколико других чланова споменутог уговора који могу бити занимљиви за српску јавност:  верски брак склопљен пред свештеником СПЦ има статус грађанског брака у Хрватској (8. чл.); православне школе са правом јавности (нпр. Православна гимназија „Катарина Кантакузина Бранковић” у Загребу) имају право на финансирање од државе, у складу са законима РХ) – чл. 15.; Република Хрватска тим уговором враћа у власништво СПЦ све матичне књиге и архивску грађу одузету после 1945. године (чл. 16).

Важне су и одредбе о финансирању пастирске делатности СПЦ: за душебрижништво православних припадника војске и полиције, особа у затворима, болницама и социјалним установама, издваја се месечно десет бруто основа плата јавних и државних службеника (чл. 17. и 22); за сваку постојећу парохију СПЦ изнад 1.500 верника у граду и изнад 500 верника на селу, држава издваја месечно две бруто плате јавних и државних службеника (чл. 23).

Уговор између Хрватске и СПЦ је био потписан у време хрватског приступања Европској унији и објављен је у „Народним новинама” РХ, бр. 196/2003. У тада постојећем органу Митрополије загребачко-љубљанске, „Гласу светих равноапостола Ћирила и Методија” објављен је касније, августа 2006. године.

Цитиране одредбе су оно што би се могло назвати „европским стандардима”. Што се тиче Србије и Црне Горе, стандарди су очито другачији, што потврђује и мишљење тзв. Венецијанске комисије. Да ли чланови те комисије ишта знају о историји СПЦ:  о Светом Сави, првим епископијама СПЦ, битисању Пећке патријаршије (сада СПЦ) на просторима данашње Црне Горе? Aкo нe верују српским документима, јесу ли читали ватиканске документе које је 80-их година прошлог века објавио др. Марко Јачов? Знају ли, рецимо, да 1702. которски бискуп назива цетињског владику „српски епископ са Цетиња” („Vеscоvо Sеrviano di Cetigne«) итд. Јесу ли уопште чули за Паштровиће, знају ли где они живе, и да су Паштровићи законик цара Душана употребљавали још вековима касније, после 14. века? Не треба имати илузија: они спроводе одређену политику и њих истина не интересује јер је  циљ да се спроведе „пацификација” српског народа, цркве и државе (држава).

Не сумњам да ће православни верници Црне Горе, који су данас узор истрајности, храбрости и слободољубивости нашег народа, успети да се ослободе такве „верске слободе”. Спорни закон ће бити опозван. Затим ће бити потребно да СПЦ и влада Црна Гора склопе уговор, на принципима сличним онима који су садржани у уговору између владе Републике Хрватске и СПЦ у Хрватској из 2002. године.

Правник и историчар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари2
3e55b
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Nebojša Joveljić
Hmmm.... ako je taj ugovor bio tako dobar za SPC, zašto je čekala tri godina da ga objavi? Možda to ipak nije bio toliko dobar ugovor kao onaj koji je Vatikan uspio isposlovati sa Hrvatskom? Ili, ko zna šta je sve motivisalo SPC da pune tri godine skriva taj ”trijumfalni ugovor” od javnosti.
Petar,Zagreb.
Nema se šta dodati jer sve navedeno je istina. Kada sam pre dvadeset godina pokapao oca u Zagrebu sveštenik je bio iz Virovitice. Celu Donju Liku i Gorski Kotar do S.Moravica pokrivao je sveštenik iz Drežnice. Danas su parohije dobro popunjene sa sveštenicima, a crkve su punije nego u vreme komunizma. Kada je vreme slava u zavičaju oca,gde i ja slavim slavu, kuće su nam pune gostiju. Dolaze nam i rimokatolici i mladi i stariji,nekad ih je više od naših. Za bolje odnose treba biti istinit.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља