петак, 03.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:40

Рођендан у вили

Аутор: ​Предраг Перишићуторак, 04.02.2020. у 18:00
(Фото Ансплеш)

Између два солитера у нашој улици сакрила се  мала, приземна кућа. Свашта је запамтила и  преживела: ратове, револуције, бомбардовања. Станари се мењају а она траје. Лепа, барокна фасада. У кући станује млађи човек са женом и двоје деце. Кућу је наследио од свога оца, овај од свога оца и тако уназад стотинак година... Кућа је све преживела али јој се нажалост назире крај. Са свих страна окружиле су је велике сиве, бетонске зграде. У нашем сиромашном  крају граде се станови за богате... Мој комшија Сале  живи већ годинама у страху да ће му срушити породичну кућу. Са комшијом  из мале куће се срећем у парку који такође живи своје последње дане. Шетамо заједно кучиће. Он своје, ја ћеркино. То је оно куче звано Зинга о коме сам већ писао. Зинга је куче које су моја ћерка и њен момак Американац донели из Америке. Куче не зна српски јер моја ћерка и њен момак Американац издају кучету наредбе на енглеском. То мени ствара одређене потешкоће када чувам ћеркино куче, јер Зинга ништа не разуме шта јој говорим. Не разуме ни мој српски ни мој енглески. Ја  кажем „дођи” она отрчи до врата. Бацим лоптицу и кажем донеси, а пас ми скочи у крило и лиже ме по образу…Али, ово није прича о Зинги него о мом комшији Салету и једном рођендану!

Неки дан смо седели у парку док су се кучићи играли испред нас. Изненада комшија ми је рекао:  „Знате шта ме је јуче питао мој син који има пет  година: тата, зашто смо ми сиромашни...? Нисам знао шта да му одговорим. Покушао сам да објасним: неокапитализам, радничка права, експлоатација радничке класе... итд. Син ме је мирно слушао а онда рекао: „Нисам те то питао... питао сам: зашто смо ми сиромашни....?”

Моја ћерка Милица  иде у осми разред. И њена најбоља другарица је Ива. На крају школске године Ива је прослављала рођендан. Ивин  отац је мој дугогодишњи не могу рећи пријатељ, познаник… заједно смо дошли деведесетих година у Београд из малог места које се зове Степојевац. Ишли смо заједно у Средњу економску школу. Ја сам наставио да студирам Економски факултет а он је кренуо у бизнис. Знаш какав је био бизнис деведесетих: шверц девиза, цигарета, бензина. Како се мењала власт тако је и он мењао политичке странке и увек је био уз власт. Ја  сам био далеко изнад њега по знању и образовању али он се обогатио а ја сам остао сиромашни мали службеник, економиста у Пошти. Са богатством растао је и политички углед. Он је  један од највећих донаторa владајуће странке. Више нико није питао за знање и образовање када си имао новац. Често ме је звао да му се придружим у бизнису. Ја сам увек одбијао. Зашто? Зато што сам будала. Шта имам од тога што целог живота живим и радим  поштено. Не знам да одговорим на дечје питање: Зашто смо сиромашни…?

Ивина  мајка  је понудила мојој жени  двеста евра да буде конобарица на прослави рођендана њене ћерке. Познаје сву децу, а  и добра је прилика да нешто заради. Моја жена је иначе незапослена...

Рођендан је одржан у њиховој вили на Дедињу. Сви смо били позвани. Раскошна вила са базеном и тениским игралиштем. Госте су забављали популарни естрадни певачи, а децу кловнови и мађионичари. Виски и шампањац је текао потоцима. Видео сам неку тугу у очима моје ћерке којој је очигледно било непријатно што њена мајка служи госте, посебно када су се поједини гости напили и почели да добацују неугодне досетке њеној мајци. Али шта је ту је… Тих двеста евра нам је било заиста потребно. Рођендански поклони су били луксузни: златни накит, уметничке слике, фирмирани парфеми… Моја ћерка је слављеници поклонила монографију о глумцу  Драгану Николићу што се слављеници веома допало.

Када смо се вратили кући, ћерка ме је упитала: „Тата, ти знаш да је мени следећег месеца рођендан… како и где ћемо га прославити?”

Од нашег разговора у парку прошло је нешто мање од месец дана, када ми је стигла позивница за прославу рођендана  ћерке мога комшије. Прослава је одржана у луксузном хотелу, свирао је популарни оркестар, све је било на највишем нивоу. Мој комшија је блистао од среће јер је видео да је ћерка веома задовољна прославом.

Пре неколико дана прочитао сам у новинама да је мој комшија  ухапшен под оптужбом да је отварао писма у Пошти  и узимао новац који би нашао у њима.

Посетио сам комшију у Централном  затвору.  Био је миран и некако равнодушан. „Не могу да верујем да си то урадио”...

„Ни ја... али урадио сам. То је био један од најлепших рођендана моје ћерке. Никада то неће заборавити,  ни она,  а ни ја. Тај  дан  памтићу за цео живот. На овом свету све мораш платити овако или онако. За мене један дан среће вреди више од сто дана несреће…” Нисам знао шта да одговорим. Суза у мом оку је све рекла.

Дошли су новогодишњи празници. Отпутовао сам десетак дана ван града. Када сам се вратио није више било ни мале куће, ни парка. Тамо је стајала огромна метална дизалица, као нека праисторијска животиња која све прождире и уништава.

Куда је отишао мој комшија са својом породицом никада нисам сазнао. Надам се на неко боље место...

Професор ФДУ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари15
821bd
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

sergije miletic
Vas uspeh u zivotu(ali i mesecni licni dohodak,) zavisi: 60%,od zemlje u kojoj ste rodjeni,20% od toga sta su vam roditelji ostavili i 20%od vasih licnih radnih i moralnih kvaliteta i sposobnosti.
Raca Milosavljevic
... o ovoj prici mogle bi knjige da se pisu pa i doktorske disertacije ... eto izazova za mnoge ove sa sumnjivim diplomama,magistraturama i disertacijama ... zadnjih trideset godina,vreme tranzicije iliti sveopste pljacke u reziji demokratije ... za svakog iz sadasnje vlade ima po tema ... kakvi bi to radovi bili ... i nema nista da plagiraju,sve je jos tu u originalu ...
ranko petrovic
E profesore preteraga,kakva tužna priča!Pa mi živimo tu priču tridest godina,a ti se rasplaka sada?Razlika između tih likova i većina građana je u POŠTENJU,MORALU I VASPITANJU.Pitanje je samo da li će čovek da dozvoli sebi da prokorači taj prag.Moj odgovor je:nikad...upravo u ime te dece o kojoj pišete.
Milan S.
@Jelisaveta Hvala na preporuci, mozete i sami poslusati svoj savet, te procitati moj komentar i tekst ponovo, ovaj put pazljivije. Dakle, komsija Sale je dosao iz Stepojevca, a kucu u Beogradu je nasledio od oca, dede. Prica je ocito fikcija, samo pogresno sklepana - na brzinu. Takodje, vlasnik kuce u Beogradu ne moze biti siromasan, jer i najmanja udzerica je na ceni, a kamo li porodicna kuca u baroknom stilu. Takvih kuca uglavnom ima u starom delu grada i jako su skupe. Citajmo pazljivije.
Ovdasnja
Moja generacija je rasla devedesetih u vreme inflacije, Step sokića koji farbaju usta, farmerki pazaruša i nestašica. Kao generacija smo bili željni svega i velika većina nas je znala i razumela reč NEMA. Bilo je i tada krimosa s parama i snobova koji su se bahatili a da nema kuče za šta da ih ujede, pa smo ih prezirali. Deca znaju takve stvari. Ova priča je jeziva ako je istinita. Tata bolje da je vaspitao dete kao većina naših očeva nas, umesto što je uništio i svoju i njenu budućnost.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља