недеља, 16.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:33
НЕ САМО О ПОСЛУ: ДЕЈАН САВИЋ

План: злато у Токију

Селектор наше ватерполо репрезентације је пред још једним искушењем: Србија брани титулу олимпијског победника и поручује да у ватерполу имамо трновит, али утабан пут до успеха
Аутор: Иван Цветковићсреда, 29.01.2020. у 15:00
Дејан Савић (Фотографије Н. Неговановић)

Недавно је завршено Европско првенство за ватерполисте у Будимпешти, на ком су наши освојили пето место, а ове године су и Олимпијске игре у Токију (25. јул – 9. август). Наши у Мађарској нису успели да освоје златну медаљу чиме би пети пети пут узастопно били шампиони нашег континента. До сада је то успело само Мађарима, али у „препотопско” доба – између два светска рата. Тријумфом у Јапану наша ватерполо репрезентација би поновила подвиг из Рио де Жанеира од пре четири године.

Да је имао прилику да се сретне с Деда Мразом или Божић Батом селектор наше репрезентације Дејан Савић каже да би пожелео да се из комшилука врати с медаљом, а да би велики успех био да се одбрани олимпијска титула.

Светска велесила

Под његовом командом Србија се од 2014. до 2018. ниједном није вратила празних руку с неког од највећих такмичења (Олимпијске игре, светска и европска првенства). Штавише, изузев бронзе са Светског првенства 2017. све остало је било суво злато.

Прошле године, међутим, наша репрезентација је била пета на свету. Не може да се каже да је подбацила – отишла је без прве поставе тима који је у Београду у незаборавном финалу Светске лиге, по незапамћеном пљуску, победио Хрватску на пенале.

– Низ није прекинут јер смо 2019. освојили златну медаљу у Светској лиги. Тиме смо испунили основни циљ – да се квалификујемо на Олимпијске игре. Будућност српског ватерпола смо извели на велико такмичење – на Светско првенство у Јужној Кореји – и стекли искуство. То је добар потез јер смо погледали у будућност – ка Олимпијским играма 2024 – истиче Савић. – То не значи да је светско првенство изгубило значај. Свако такмичење је битно. Проблем у ватерполу је врло кратак период за одмор. Повређени и ровити играчи немају времена да се излече. Залече се и сваке године улазимо у све већи проблем. Дали смо им времена да се излече, а осталима привилегију да уче на великом такмичењу и да видимо како напредују као тим за 2024.

Србија је у ватерполу светска велесила упркос невероватним тешкоћама које тај спорт мора да савлада код нас. Да оставимо по страни оне опште проблеме на које се сви код нас жале. Довољно је да задиви то колика је мала база оних који се баве ватерполом у односу, рецимо, на фудбал, а резултати су неупоредиви.

– Функционишемо по старом систему – објашњава Савић. – Нашли смо неки начин да погледамо куда иде свет ватерпола кроз промену правила, промену система рада, кроз психологију припремања младих генерација. Питање је докле ћемо успевати.

На крају олимпијског финала у Рију 2016.

Њему је ватерполо прва љубав и постао му је живот. Мада, како каже, као дечак уопште не размишљаш чему ћеш да се посветиш. А занимало га је много тога. Био је чудо од детета, па су му врло рано прорекли блиставу каријеру у ватерполу. Ипак, било је и кризних периода.

– Свако их има – тврди Савић. – Битна је спремност да се то премости. Уз подршку породице, саиграча, окружења... Најкритичнији периоди су почетак пубертета, касније професионализам. Не долази до засићења, али се појављује психички умор. Трећа ствар је прекид играчке каријере. Шта после? То је нова прекретница. Нови живот. Да се не упадне у замку свакодневне монотоније.

Ватерполо је научио у Партизану и тамо стекао име, а, после неизбежног играња у иностраним клубовима, у Црвеној звезди је добио прилику да ону трећу опасност – прекид играчке каријере – избегне тако што је њен крај уједно био почетак тренерске.

– Најсрећнији сам што имам породицу и двоје дивне деце. Скоро све зацртане циљеве сам испунио. Преостаје ми да нађем мотив више, да се не задовољим само великим стварима, него и малим – подвлачи црту Савић.

Рушење рекорда

Са својом генерацијом је као репрезентативац донео Србији све највредније трофеје изузев олимпијског злата (има сребро). Чинило се да је питање да ли ће икада да се појави поколење које ће да им се приближи, а, ето, он сам води екипу која руши рекорде које су он и његови саиграчи не тако давно поставили.

– Нисам размишљао на тај начин – каже Савић. – Рекорди су да се руше. Само сам пратио зацртани пут и циљеве које репрезентација има. У суштини, то је трновит пут, али и утабан до одређених успеха.

Поред тога што је играо за клубове из Шпаније, Италије и Русије био је широм света на такмичењима. Спортисти обиђу свет, а колико стварно виде?

– Не види се све, понекад и због тога што то излази из тимске дисциплине. Ко баш хоће може да види доста тога, али не све шта планира. Поготово тренер нема ту привилегију. У Рију нисам имао времена да изађем из олимпијског села – открива Савић. – Ја сам прилагодљив, али сам и носталгичар. Прилагођавао сам се људима и местима у којима сам живео. Различите културе и језици, дивни људи и задовољан сам што сам попримио понешто.

На спортисте гледамо углавном само кроз утакмице. Али њихов живот је саткан од тренинга, припрема, путовања... А имају породице...

– Мора да постоји самодисциплина. Не само колективна, него и појединачна: прилагођавање, организација, моменти када породица недостаје, али уз разумевање све може да се постигне. Врхунски ниво кроз тренинге и такмичења тражи свој унутрашњи мир. Мора да постоји самосвест о себи, да се нађе начин како да се то успостави – открива Савић свој рецепт.

И спортиста се некако навикне на један начин живота, успостави све то да би био и ас и нормалан човек и – то се заврши. Живот играча и тренера није исти. „Распоред часова” је другачији, треба да се уче други предмети...

– Сада нисам клупски тренер, што је мана, јер немам „свакодневицу”, морам да се усредсредим на то да не изгубим вољу, радне навике, осећај за тренинг – наглашава Савић. – И тренер мора да тренира. Пошто је ово модерно време има много програма и на телевизији и технолошки па могу да пратим све лиге. Што се тиче такмичења свакодневно их гледам тако да могу да радим оно што не бих могао да сам тренер у неком клубу.

Медаље и одговорност

Златне медаље, а наши ватерполисти их имају у изобиљу, доносе славу и – повећану одговорност. Могло би да се каже да Савић носи двоструки терет, јер има титуле и као играч и као тренер.

– Не видим себе као славног, а све зависи од тога да ли неко жели да гради имиџ или да остане нормалан. Последице могу да буду екстремне, а и минималне. Трудим се да сачувам свој приватни живот за себе. Што се тиче терета тешко је да се носи 150 кг – нашалио се Савић алудирајући на своју „килажу”.

Сличност с Бадом Спенсером

Дејан Савић се добро показао и као глумац у неким рекламним спотовима. Појавом, па и глумом, подсећа на некада познатог Бада Спенсера који је, иначе, био италијански репрезентативац у ватерполу. Наш селектор је сагласан да му је сличан по бради и стомаку. Иначе, воли да гледа филмове и ТВ серије, да чита белетристику, есеје...

Најбоље утакмице

Савић се нерадо враћа на своје играчке године. Не каже баш тако, али то као да је прошли живот. А у овом је тренер. Као своје најбоље утакмице зато је навео два тријумфа у тој улози – финале Лиге шампиона с Црвеном звездом и меч за олимпијско злато у Рију.

Родитељи и деца спортисти

Да има дар за тренера Савић је показао тријумфима с јуниорском репрезентацијом Србије. Зато је корисно његово виђење утицаја родитеља на децу спортисте: отац и мајка најбоље ће помоћи својој деци ако сопствену преамбициозност не преносе на њих.

Викендица с лепим погледом

Дејан Савић је освојио трофеје о којима се машта. Али, она је непресушна, па сада замишља себе у викендици с лепим погледом.

Допинг и различити аршини

Мада није непосредно везано за његов спорт Дејан Савић није равнодушан према кажњавању руских спортиста због допинга. И он подсећа да, на пример, Американци подлежу само својој антидопинг контроли.

Допинг је, заиста, постао озбиљан чинилац у борби за медаље. Једном је велики данак ни крива ни дужна платила и наша ватерполо репрезентација. На Светском првенству у Еквадору 1975. Југославија је, како се и очекивало, ушла у полуфинале, али је тада избачена у утешну групу с образложењем да је Ратко Рудић био допингован. Касније је утврђено да није (док је чекао да да узорак, што је потрајало, пушио је, пио кока-колу и тоник-вотер), али је било доцкан да се ишта поправи у такмичарском смислу. Од тражења одштете се одустало да нас Светска пливачка федерација (Фина), под чијом је надлежношћу и ватерполо, не би узела на зуб.


Коментари0
9792f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља