петак, 03.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:40

Три писма из Београда

Аутор: Ђорђе Телебаксубота, 01.02.2020. у 18:00
(Фото Н. Тркља)

Збиља, са олакшањем, остависмо штрајком оковани Париз. Француска влада намерила је пошто-пото да реформише пензиони систем. Али, Французи, посебно њихови радни синдикати, зачас су схватили да им та реформа коју им нуде неће донети и бољи живот кад оду у пензију и зато су масовно изашли на улице да протестују. Фрка. Џумбус. Протестанти. Нереди. Полиција. Метро и РЕР линије раде само рано ујутру кад људи иду на посао и касно увече кад се враћају с посла.

Стижем у мој родни град Београд да прославим рођендан. Рођен сам 1. јануара у Копитаревој градини, општина Стари град. Већ сам датум рођења никако није мала ствар. „Авион Ер Србије ће слетети на аеродром који носи име Николе Тесле”, кажем мојој компањонки Францускињи, наравно, ношен оним свима нама добро познатим „Тесла поносом”.

Кад авион поче рулати пистом, угледасмо и натпис француске фирме „Ванси”, која држи концесије бројних аеродрома у свету. Аеродромска зграда нова-новцата. Ето, најзад стижем у посету мом старом пријатељу Београду. Последњи пут у њему бејах са сином. Би то у априлу 1988. године. Преспавали смо ноћ у хотелу „Славија”. Сутрадан, авион нас однесе у Париз. Од тада, не видех више мој родни град. Деценије, прохујаше...

Седам дана, Францускиња и ја проведосмо у једном чистом и лепо намештеном студију у Улици браће Југовића, одакле нам главне београдске атракције бејаху надохват руке. Како смо напустили ЕУ, а која Србију још увек држи у „ЕУ чекаоници”, мој мобилни је напрасно постао „мртав”. Сазнао сам већ у Паризу да у Београду могу купити картицу и ставити је у телефон да бих разговарао. Али ко ће се у родном граду замајавати са стављањем картице у мобилни? Да ствар с комуникацијом буде по нас још компликованија, моја компањонка је у свом стану заборавила тек купљени ајфон (!), а који захваљујући повољном уговору с њеним мобилним оператором ради и изван ЕУ.

Испоставило се, међутим, да та ствар с комуникацијом, захваљујући традиционалној гостопримљивости и доброти Београђана, није никакав проблем. А и знао сам, немогуће је то заборавити, да су Београђани били и остали суперљубазни људи и још бољи домаћини, који те никад неће оставити на цедилу. Ма, увек су они спремни да ти помогну кад се сусретнеш с неким проблемом. Стога сам пре него што ћемо напустити Београд и одаслао у далеки свијет „три писма из Београда”. Прво писмо наслових речју „гостопримљивост”, друго „срдачност”, а треће „великодушност”. Ове три речи најбоље описују понашање Београђана.

Закорачих у самопослугу преко пута зграде у којој смо одсели. Нећкам се, устручавам, стид ме. А онда се осмелих и замолих човека што ради у самопослузи да ми посуди телефон да јавим да смо стигли у Београд. „Батерија ми је скоро на издисају, али нема проблема”, рече. Потом, укуца број телефона мог београдског рођака. Да ли би вам непознати Парижанин који ради у париској самопослузи позајмио свој мобилни да обавите разговор јер сте у шкрипцу с вашим мобилним? Не, не би. Немојте сањати.

Београд је одувек био врло моћан магнет за људе из целе Југославије. Између Зеленог венца и хотела „Москве” наиђосмо на зграду у којој је становао наш нобеловац Иво Андрић. На плочици код улаза у зграду пише да је у ту написао „На Дрини ћуприју”, „Травничку хронику”, „Госпођицу”. До хотела „Москве” не би му далеко. Зато је у „Москви”, кажу, био свакодневни гост. Једног од тих дана уђосмо у раскошну и дупке пуну кафану хотела „Москва”. Опробасмо њен чувени торта специјалитет „шнит”.

Те ноћи набасасмо на једног човека који ноншалантно подбочен на врата свог аутомобила и с оним познатим сарајевским акцентом разговараше с неким са свог мобилног телефона. Вели, радио је на сарајевској телевизији. Висок, витак. Модерно одевен. Откопчао прва два дугмета његове беле кошуље, онако, „по паришки”. Делује сигурно. Биће да је успео у Београду. Кад сазнаде да сам дуго живео у Сарајеву наједном се растопи. Није он једини који је након ратне несреће што је задесила наше просторе изабрао баш Београд као свој будући град. Кад боље размислиш, све најпознатије звезде из оне чувене „сарајевске поп-рок школе” изабраше Београд као стално место живљења. Почев од оног „трија величанствених” којег чине Горан Бреговић, Здравко Чолић, Емир Кустурица (рођене Сарајлије), па до „доктора за рокенрол” Милића Миће Вукашиновића, Неде Украден, Хариса Џиновића, новинарке сарајевског „Ослобођења” Бланке Романо, те многих других.

Не памтимо кад смо икад у животу појели толико укусних шнита торти и колача. Било је и дана кад смо јели само колаче. Ја сам се посебно био намерачио на торте с вишњама и малинама. Иначе, вишња као воћка у Француској је потпуна непознаница. А код нас има и девојака које носе имена Вишња или Малина. Да при том и не помињемо „Вишњу на Ташмајдану”. И купус, онај наш кисели купус, непознат им је. А о сарми да и не причамо. У Скадарлији прво хтедосмо вечерати у кафани „Има дана”. Онда се предомислисмо и изабрасмо „Три шешира”. Одмах до нашег стола би овећа грчка фамилија.

Често смо се у Београду за Нову годину сусретали с Грцима. Изгледа да су и Грци добро упућени где је најбоље доћи и прославити новогодишње празнике. Обишли смо, наравно, Калемегдан, Ташмајдан, цркве Светог Марка и Светог Саве, одшетали се до ушћа где Сава љуби Дунав.

Ипак, највише времена, а што заиста и није неко чудо, проведосмо у неизбежној и китњастој Кнез Михаиловој улици. А обишли смо, ваљда, и све апотеке у центру Београда празнећи им ладице са увиним чајем, којег нема у Паризу. Зато Београђани и не би требало да се чуде ако можда у строгом центру Београда не пронађу увин чај. Да се наш боравак у Београду заврши онако како и доличи, побринула се „ЈУ група” браће Јелић, која је на Тргу републике одржала бесплатан концерт свирајући своје старе и свима познате хитове.

Супер нам је било у Београду.

Професор социологије и дипломирани журналиста


Коментари2
8a562
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dr Slobodan Devic
I lepo, i tuzno, i ...
Мики Тановић
Сјајна и јако емотивна репортажа, рођеног Београђанина, који је свој родни град напокон поново видио након три деценије и на свој рођендан, 1.јануар. капа доле!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља