Сваки покушај да се с временске дистанце од безмало осам векова, у односу на време када је Свети ходио земљом, изнова проговори о Сави, са собом носи и велики ризик од понављања оног већ одавно написаног или изреченог о личности коју с правом називамо истинским оцем нације, утемељивачем националне цркве, духовности, културе, уметности, архитектуре...

И када након непуних осамсто година од дана његовог часног упокојења изговоримо реч ,,Сава” – мислимо искључиво на њега.

У овоземаљском обличју рођен под именом Растко, а у оном духовном, судбинском и вечном назван Савом, по узору на Светог Саву Освећеног, Анин и Немањин најмлађи син, од Господа измољен родитељском љубављу и усрдном молитвом, корачао је кроз живот без пута, а пут се његовим стопама стварао.

Свети Сава Први Српски, утемељивач наше цркве, а тако га треба називати како бисмо га разликовали од његових часних и достојних наследника на духовном престолу Србије који су, следећи његовим стопама, понели то дивно име Сава, читавим својим бићем уткао је себе у многовековно битисање свог народа, у сваку пору српског идентитета својим делима стварајући вечни путоказ ка оном непролазном и апсолутном у доброти, племенитости и љубави.

Нека нам на овом месту, макар и накратко, буде дозвољено да подсетимо и на четворицу његових наследника на духовном трону Србије који су носили његово име. Били су то архиепископи српски Свети Сава Други (1263–1271), Свети Сава Трећи (1309–1316), као и патријарси Сава Четврти (1354–1375) и Сава Пети (1396–1406/7).

Но, изнова се вративши тој јединственој, људским умом несавладивој личности Светог Саве Првог Српског, чини нам се да се вреди осврнути и на одјеке тог уистину боголиког бића које је у вековима који су следили његовој часној и тихој земаљској кончини, до које је дошло баш на овај дан давне 1236. године, представљало подстрек и инспирацију многим његовим великим саплеменицима.

Уснувши у Господу пре непуних осам стотина година Свети Сава Први Српски пројавио се у многовековном сећању својих духовних потомака и отелотворио у пребогатој народној традицији, митологији, бајкама, легендама, баснама и поукама.

Оставивши нам свој дивни овоземаљски лик у јединственом Светитељевом фреско-портрету који и данас краси унутрашњост Дома Спасовог у Милешеви, Сава Први је, смртним часом ступивши у вечност, себе уткао и у речи изаткане у стихове, риме, али и у ноте, гласове, боју, дрво и камен...

У столећима који су следили том историјском 27. јануару 1236. године личност Светог Саве Првог Српског постала је непресушна инспирација књижевницима, песницима, композиторима, сликарима, вајарима...

И сваком речју, гласом, и нотом, обличјем њему посвећеном или њиме надахнутом ми изнова пред собом видимо Светог који нас својим благим погледом својих небо-плавих очију посматра са зида милешевског храма у коме ће његове мошти убрзо по смрти бити и похрањене.

Тај благи, тихи, охрабрујући, али и опомињући поглед Светог проналазимо у делима бројних, и то не само српских, стваралаца који су у претходним вековима инспирацију за оно што је вечно, непролазно и безвремено проналазили у делима Светог.

Читавим својим богословским делом Свети Сава Први Српски је међ своје савременике и духовна чеда, која ће тек следити његовим стопама, садио семе племенитости, човекољубља, христоликости, као и слободе, родољубља, непокора и отпора сваком облику неправде...

Његове речи, записане у повељама, типицима, Законоправилу, бројним богонадахнутим поукама, у натписима на које наилазимо на храмовним зидовима, на најлепши могући начин преточене су у бројна уметничка и научна дела која су надахњивала и која сада кураже нас, његове духовне потомке.

Мудро, са смирењем достојним светитеља какав је сам био и у вечности остао, Сава Први Српски је у Перивоју Пресвете Богородице на Светој Гори Атонској у земљу положио часно семе непрекинуте молитве, тело свога светог родитеља и владара одакле је оно у потоњим вековима преношено бескрајним пространствима којима су ходили његови духовни потомци и саплеменици.

То мајушно, али зато нетрулежно семе и данас доноси плодове у свему оном часном, племенитом и богонадахнутом. Из њега је током прохујалих столећа изникло све оно што нас истински чини Србима, достојним наследницима Светог.

Изнова узносећи своје молитве Светом, на дан његовог часног уснућа у Господу, ускликнимо с љубављу, поштовањем и захвалношћу Сави Првом, светом и великом пастиру свога народа, али и свих оних који су спремни да ходе стазом у вечност коју нам је он својим стопама и делима створио.

Историчар