среда, 30.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
субота, 25.01.2020. у 10:53 Предраг Рудовић
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Грађанска класа распикућа и пробисвета

Од честитог соја и сељачке муке, после пет векова под Турцима и албанске голготе изродила се црвена неман. Сељачким знојем и мотиком школовали су пропале студенте, револуционаре, занесењаке, ленштине, децомучитеље и женодавитеље. Из честитих породица почеле су да ничу кафанске испичутуре и породицомучитељи. Отишли смо да их више никада не гледамо. Да побегнемо од тих очева, ујака, теча, комшија...
Фото Пиксабеј

Свуда прођи, само кући буди, Тамо ће те, уништити људи, Људи...”  (Бора Ђорђевић)

Наша ће поља остати пуста. Пуста поља, пусте куће, зарасле у корове и кисело дрвеће. Пуста села и насеља. Пуста земља ће остати да нас памти.

И доћи ће неки нови људи, надам се бољи од нас. Неки страни људи који ће умети да воле и поштују оно што су им та поља дала. Неки бољи народ неке друге вере, неке друге расе, неке друге нарави, других навика, побожнијих, чистијих, лакших.

Наши су успеси наша пропаст.

Завиде потајно они који су остали нама који смо „на време побегли”. Прикривају муку и беду, кажу да им је лепо, никада лепше, кажу да они не би никада, жале нас. А онда нас на крају раздвоје од себе, или ми себе раздвојимо од њих, и као да нам није довољно беде, муке и патње, изненада више нисмо једно тело, један народ и једна душа.

Неки други народи, чини ми се, то раде боље. Јермени, Јевреји, Кинези, Мексиканци...

Убиће ме мисли. Прснуће ми лобања од овог погледа на велики град.

Чикаго ноћу (фото Пиксабеј)

Са деведесетшестог спрата зграде Џон Хенкок поглед пуца по целом Чикагу. Испод мене су авеније и људи који као мрави миле по њима, сићушни, ужурбани, уморни, истрошени, презадужени.

Никоме бар ништа не дугујем, теши ме мисао.

Али грех остаје док испијам скоч са ледом. Али, не лечи се уморна душа новим гресима. Ни мамурлук се не лечи новим турама, него само одлаже мучнину за наредни дан (како је то дивно приметио један од ретких истинских пријатеља). А сломљено срце, најмање се лечи новим женама.

Њено младо тело обомотано неким крпицама у хипи фазону нагиње се ка прозору одушевљено призором који је затекла. Плава коса прекрива лице, јефтина имитација сафира краси пробушени пупак. Пореклом са фарме у околини Медисона никада раније није била у Чикагу. Млада је, разиграна, одушевљена велеградом, не престаје да блебеће о себи.

Није ово успех, далеко је ово до среће. И шта ја тражим овде? Чекам да падне ноћ, да у хотелу на Мичиген Авенији прстима зароним у њену косу…

Још један грех у низу.

- У средњој школи имала сам три најбоље другарице од којих је једна предозирала,  наставља да блебеће док се испијајући дупли скоч претварам да живо слушам њене исповести.

А испод мене јесењи дан, сунце, и поглед у бескрај. И лишће. Јесење лишће.

Постоји неки чудан орах у Висконсину. Не једе се, али подсећа на домаће орахе. Има исту љуску и с јесени његови плодови обавијени зеленом љуском падају по парку у коме изјутра шетам.

Те љуске ораха. Прсти мога деде, испуцали и поцрнели од чишћења ораха, црни као гар, обојени бојом која се не пере. И црна пређа моје баке, обојена баш бојом од тих истих љуски. И јесењи залогаји младих ораха пронађених испод јесењег лишћа, разбијени стиском једног ораха о други. Да ми је деда жив, да га доведем, да може својим очима да види како су лепе фарме у Висконсину.

Фото Пиксабеј

Сећања. Кад би бар она могла да избледе, да ишчезну и да ме оставе на миру. Кад би се могла променити када би могао да се избрише идентитет. Кад би бар заборава било.

Ко још судском тужбом властито дете испраћа у бели свет!?

Честити су људи изродили изроде. Од честитог соја и сељачке муке и зноја се после пет векова под Турцима и албанске голготе изродила црвена неман. Сељачким знојем и мотиком школовали су се пропали студенти, револуционари, занесењаци, ленштине, децомучитељи и женодавитељи. Из честитих су породица почеле су да ничу кафанске испичутуре и породицомучитељи. Читава једна грађанска класа распикућа и пробисвета.

Отишли смо да их више никада не гледамо. Да побегнемо од тих очева, ујака, теча, комшија... Свих њих који ваљају целоме свету а себи и својима су најгори. Утекли смо да преласком преко граничне линије једном занавек направимо разлику између себе и њих.

Како би било лепо да су макар били криминалци, коцкари, пробисвети, ратни злочинци. Бар би човек знао где да их сврста, бар би неку дефиницију имали. Али нису. Били су само нељуди, ленштине, љуштуре у људском облику претешке и себи и другима. Ти изроди којима је бол њихових најближих једина душевна храна, који заборављају остареле родитеље, који немилице батинама ломе кости својим потомцима и који упркос томе важе за угледне људе и домаћине управо то и заслужују, да остану сами, да сами живе и умиру, да се сами сахрањују, да им гробове нико не обилази.

- Раније сам се бавила хипнозом, али сада мислим да је истина у понирању у себи уз непрекидну медитацију, наставља и не престаје. Предаћу се љубави према природи, зато сам и купила змију.

- И ја сам као млађи проучавао Будизам. Могу да ти испричам неки од Зен Коана, бунцам тек да створим симулацију дијалога.

Бежали смо, побегли, борили се, опстали, преживели, победили, а победе су нам пут у понор, највећи су нам успеси највећи падови.

Да ми је само да дочекам ноћ лепотице. Помоћи ћеш ми да је заборавим. Да све њих заборавим. Тебе и онако неће бити брига, твоје младе године имају права на грешке. А ја ћу се свакако кајати!

Кајање, бар ме оно теши. Барем кајање још увек осећам. Кајање, најбољи и најсветлији путоказ да душа још увек није изгубљена.

- И наредне године намеравам само да путујем.

- То је дивно! Можда би смо могли заједно! Могу ти рећи да Коста Рика.

Да ми је сада овде само један искрени пријатељ. Да ми је овде уместо тебе моја Ив, са њом сам десетак година раније први пут испијао пиће у овом истом бару. Прихватила ме је, блесавог какав сам био и какав сигурно себе нисам желео да признам и прихватим.

Фото Пиксабеј

Или да сам барем на овај викенд кренуо сам. Да сам ко човек лепо отишао у кафану код Томе Четника, да међу својима слушам јефтине народњаке, напијем се ко човек и да чашћавам мени непознате земљаке.

Или да могу да окренем њен број. Да ми је да ноћас, сломљен од бола, ужаснут над својом судбином, убијен сећањима, поклекнем. Умео бих да прекршим обећања, ископам број на дну фиоке записан на парчету папирића, и да затим дуго плачем, молим, објашњавам, обећавам и заричем се да ћу купити карту. Можда и бих, да нисам блокиран на свим могућим бројевима, друштвеним мрежама и телефонским апликацијама.

- Морамо да урадимо један селфи са градом у позадини. Морам ово да ставим на фејсбук,  говори ми усхићена док испред лица ставља камеру телефона.

- Наравно душо. Сачекај само да наместим осмех на лице.

 

Предраг Рудовић

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

Коментари41
7f487
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beogradjanin Schwabenländle
Овај је " писац " требао да оде на Sears Tower ( Wilkis ), тамо би имао већи хоризонт него на Hankoku. Висина би била већа за 98 метара и имао би 104 лифта на располагању, уз то још неколико експресних код којих вожњу и не приметите.
Muhamed Popovic Pop
Ja vidim talentovanog pisca. Mada, na našem tržištu je teško prodati melanholiju i tugu. Prevelika je ponuda. Možda je Amerika ipak bolje tržište...
dejan
Mislis da on ovo prodaje?Nema nista od toga.
SrdjanM
Aaaaaaa, ubi me patetika! Iskreno, ovakvo produbljivanje uvek istih klišea, neizbežno prizivanje melanholije i ove lepše rečeno žalopojke nam ne govore ništo o životu Srba u svetu, niti su primer za njihove misli i osećanja. Svaka čast svakoj pesničkoj duši tamo daleko, ali me više zanima priča onih, koji su proces emigracije ostavili za sobom i sada žive tamo gde jesu. Onih "na pola puta" je polako dosta.
Slobodan Mikavica
Svaka vam cast kako se to cesto kaze medju nama. Napisite nam jos nesto, od vas to mora da bude dobro, dobar ste poznavalac nase nacije.
Оливера
Прелепа је твоја туга, Предраже.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља