субота, 22.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:16

Докторат као круна образовања

петак, 24.01.2020. у 13:42
Владислав Рибникар (Фотодокументација „Политике”)

Владислав Ф. Рибникар, као један од најбољих великошколаца своје генерације, одлази на Сорбону о трошку свога оца, врачарског лекара, на даље усавршавање, да стекне круну свога образовања. Као свршени великошколац он такође излази и као потпоручник са војним знањима и вештинама, стеченим за време четворогодишње војне наставе, заведене на Великој школи 1886/87. године.

Са положеним „лисансом” из светске књижевности, као двадесетпетогодишњак, спреман да се лати своје професорске дужности, враћа се на Велику школу, која је управо доживљавала успон и преуређење, са могућностима да достигне висок европски ниво наставе. На Великој школи је тада, са отварањем нових катедри, покренуто и питање страних језика, нарочито немачког и руског. Млади Рибникар жели да се даље усавршава на страни и моли од Министарства просвете трогодишњу државну стипендију да би на каквом озбиљном факултету стекао докторат из немачког језика. Треба нагласити да су то године када су у Немачкој постојали факултети на којима су се стицали докторати са најмањом оценом „honores rite” и то су биле чувене дипломе за Оријент.

У тадашњим дневним листовима кружила је истиноговорљива анегдота, како кондуктер опомиње путнике да се воз у Хајделбергу задржава пет минута и, ако би неко имао да положи докторски испит, нека пожури. Разуме се, кондуктер је услужан само према странцима, јер Немци у тој вароши морају мало дуже да се задрже, и то због полагања државног испита, јер за њих не важи оно парче пергамента на коме је ударен докторски печат. То је био украс намењен Оријенталцима.

Из Берлина се Владислав враћа без доктората, али са идејом да покрене нови грађански политичко-информативни дневни лист „Политика”. Пре 105 година, као трећепозивци он и брат му Дарко одлазе на Цер и полажу живот на олтар отаџбине, а могли су да се не одазову на звук ратне трубе. Витезови на перу, напуштају редакцију и перо замењују пушком и сабљом на српском одбрамбеном бојишту, као командири у српској војсци. Капетан Владислав Рибникар, на бранику отаџбине, у своме пуку и својој чети, не положивши докторат у Берлину, јер су га одвукле журналистичке силе, полаже докторат на раскрвављеним рожањским положајима. Бранио је и одбранио своју тезу првог страшног и крвавог септембра 1914. године, првог школског дана сваке долазеће генерације.

Свако јутро, кад сањива Србија још на прву јутарњу кафу, топлу ракију и простодушну реч мирише, на киосцима нас дочека наша дуговека „Политика”, тај живи докторат несуђеног професора немачког језика и књижевности, краљевске Велике школе и потоњег Београдског

универзитета. Са стеченим знањима из Берлина, разумео је говор немачких хаубица, стекавши тако докторат у крвавим рововима ратне немани, на понос наше целе нације. Оставивши неизбрисив траг у српском новинарству, отишао је у славу српских витезова из класичног доба.

Од 1904. године сва српска јутра имају неугасле зенице браће Рибникар. Потомство их никада неће заборавити. Вечна им слава, част и хвала! Срећан ти рођендан, „Политико”!

После вишедеценијског глувог духовног беспућа од распада Југославије наовамо, да ли ће у Србији бити укинути петоминутни возови за стицање срамних и шупљих факултетских и докторских диплома?

Нада Крњаић Цекић,
Београд


Коментари6
f1041
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dr. Ing. Sokol Kostic
Za nas koji stvarno nista ne znamo o nemackim skolama na kraju XIX i pocetku XXveka, molim vas objasnite kako se bukvalno prevodi „honores rite” i zasto su to bile diplome za orjent
Gde je to kada i zašto iščezlo ?
Kada će se kvadrat sa imenima članova pšorodice Ribnikar i njihovim činovima vratiti na naslovnu stranu sajta Politike ?
milic
Mislim da se Dr i ostale obrazovne titule dodeljuju prerano.Visoka i najvisa obrazovanja bi,po mojoj neukosti,morala zaraditi titule,tek kada kroz praksu u struci dokazu i pokazu stecena visoka obrazovanja.Tada bi pitanje opravdanog dobijanja titule bilo apsolutno nepotrbno.
Живко
Свака част, и за тему и за текст. Слажем се у потпуности. Нажалост, данас су у моди папири и потврде, а не људи. У моди су доктори без наука, капитуланти и дезертери. Јањичарство прогласише за нешто позитивно ...
Zoki
Mislim da je poruka i namera autora zapravo u poslednjoj recenici a sve prethodno , iako kvalitetnije i vrednije od same poruke - deluje mi kao kamuflaža. Što se mene tiče, ne postoje ni sramne ni cenjene diplome nego ljudi koji jesu kvalitetni ili nisu a to sa papirima i školama najmanje ima veze. To je nešto što se uči u porodičnom domu, u detinjstvu. Ljudi koji traže da se slepo veruje u (njihov) papir a da se njihovo (ne)znanje i (ne)poštenje ne proveravaju - najdrskiji su falsifikatori.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Коментари
Политика – прича дуга 111 година

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља