уторак, 22.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 17.01.2020. у 14:49 Торнадо
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Твој посао је да ми куваш кафу

Схватио сам да чика Радован продаје наше фудбалере по Европи а ресторан му је само канцеларија која ради пуном паром кад дође „Ајакс” на вечеру. Тада долази и комплетно особље, конобари и четири кувара да угосте славни клуб
Фото Пиксабеј

Дремуцкао сам испружен на дрвеној клупи у паркићу близу Центурбан улице. Осетих нежну руку на рамену која ме је више миловала него будила. Отворих очи и угледах Радованову жену Зору.

„Немој ту да спаваш, шта ће свет да помисли, `ајде са мном идемо код газде.”

Невољно сам устао и кренуо са њом у ресторан „Радован”, који се налазио у  Амстељнику, близу познатог хотела „Амстел”. Кажем невољно јер сам пре десетак дана баш у њему конкурисао за посао. Ресторан који на пушкомет мирише на бели лук.

Газда Радован без околишања питао ме одмах чим сам ушао да ли знам да ољуштим бели лук. Рекао сам да знам и одмах прионуо на посао. А он ће на то рећи: Не, видиш да не знаш.”

Фото Пиксабеј

Тако сам изгубио посао коме сам се надао јер сам на табли испред видео да је јасно писало – југословенски ресторан „Радован”.

Међутим, данас је ишло као песма. Чим ме је госпођа Зора увела код газде и рекла да ме је нашла на клупи он се срдачно поздравио и рекао јој да ме одведе на спрат и покаже собу. Дао ми је да понесем горе два тигања и пар тањира. Показао ми је огромну кухињу и магацин рекавши да могу да узмем и пржим у мојој соби шта год хоћу.

Првог радног дана устао сам рано и сишао доле код Радована у канцеларију да га упитам шта да радим. Он ми је одговори: „Ништа, ту си да ми куваш кафу.”

Показао ми је како се кува турска кафа и то је био мој посао. Пио је дневно петнаестак кафа. Стално је телефонирао, говорећи час немачки, чак холандски, час енглески.

После пар дана време се пролепшало а у нашој прометној улици могла се видети маса света. Туристи који полако миле и разгледају мале холандске радњице идући ка  Амстел каналу. Намештао сам столове у ресторану, маказама секао неки тешки папир и правио стерилне столњаке.

Одједном излеће Радован из канцеларије и повика: „Чарапан, брзо закључај врата.” Упитах га зашто, а он каже: „Зар не видиш да је улица пуна света, шта ако сви уђу овамо и траже да једу, само ја и ти смо овде, надрљаћемо…”

Фото Пиксабеј

Закључао сам врата и од тог дана газда Радован ми је био сумњив јер ми је давао плату од 50 гулдена дневно, стан и храну а моја једина обавеза је била да му скувам 15-так кафа дневно. Почео сам да га шпијунирам из моје собе, у купатилу, кроз одвод на кади прислушкујем јер је купатило било изнад његове канцеларије.

Једног јутра чујем: „Шта бре, који Миљанић? Шта се он прави блесав, дај га на телефон.”

Тад сам схватио да чика Радован, у ствари, продаје наше фудбалере по Европи. Ресторан му је само канцеларија која ради пуном паром само кад долазе Ајакс на вечеру. Доводи их његов пријатељ Васовић. Тада долази и комплетно особље, конобари и четири кувара да угосте славни клуб.

Врата су тада закључана и ресторан је цело вече за њих резервисан. На менију супа Радован, мешано месо Радован, палачинке Радован... свих 33 јела и предјела.

Фото Пиксабеј

Све је текло као мед и млеко док није дошао тај црни петак. Потопио сам фармерке и мајице у каду да се киселе, да их после исцедим и осушим јер газда Радован није имао веш машину у ресторану.

Ушао сам унутра кад гле врага, вода из каде је нестала иако је одвод запушен гумицом. Отрцао сам у канцеларију и забезекнуто видео да су се скупоцене тапете одлепиле од зида.

У паничном страху, спаковао сам моје ствари и побегао главом без обзира. Вратио сам се одакле сам и дошао код газде Радована, у студентски хотел „Адам и Ева”.

Код газдарице Луси. Оно што сам зарадио код Радована било је довољно за годину дана боравка у хотелу где доручак и спавање у заједничкој соби кошта осам гулдена.

И данас, после толико година, кад прођем поред Амстела сетим се газде Радована од кога сам научио једну важну ствар о Холандији. Једном кад смо ишли на пијацу његовим „ролс-ројсом” да купимо љуте папричице и бели лук. Радован је нагло укочио ауто негде поред Рембрантовог музеја и уз псовку узвикуно: Сунце ти.., каква је ово земља, кад ни голуб неће да ти се помери са пута?

 

Торнадо,  Холандија

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

   

 

Коментари23
ad1a9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Beogradjanin Schwabenländle
@ veteran, имао сам прилике да за време живота у Истри упознам неколико туриста Низоземаца. Нису хтели да уђу у исти аутобус са Немцима. Први пут сам боравио у Амстердаму 1973 године, боравили смо у хотелу Краснополски. Могу само да потврдим Ваше виђење, али тако или слично је било у многим градовима Европе. Данас по неким жел. или аутобуским станицама леже гомиле семенки, и стоје веома агресивни момци из Арабије, права напаст за наше девојке, људи већином окрећу главе, има и нас који помогнемо
Pomognete?
Kome i kako?
Nataša
@Veteran Tačno tako, to je bila Holandija....a znate već kako je sad u "zelenoj" diktaturi
Autor price
Nas,blizanaca(svilen konac)ima u vise primeraka.Tako je u obicnom zivotu i u vrhunskom fudbalu.
Dragan Pik-lon
Mister Dzord,hvala na lepom komentaru.Vec sam pao u''depresiju''i zamalo da odustanem od slanja drugih prica iz Amsterdama.Ovo sa prozorima vam je tacno i izvanredan primer.To je i meni prvo palo u oci.Srdacan pozdrav.
dzordz
amsterdam i jeste grad cudesa. pa su i price nasih tamo bajkovite, leprsave, pune zivota. pre petnaestak godina meni je to bila zemlja gradjanskog mira. patke svuda plivaju kanalima, trva podsisana u celoj drzavi, osim tamo gde je namerno ostave, krave uvece same idu u stalu, a dok sedite u dnevnoj sobi s obromnim prozorom, odjednom neko spolja pere taj prozor. redovan servis. oni su bre u sesnaestom veku trgovali na berzi lalama, ali unapred. prodavane su na tek zasadjenim povrsinama.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља