среда, 01.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:08

Бразилски дарови Србији

Маркос Роланд, „Политикин” фудбалски коментатор из Рија, по неколико месеци проводи у Београду, студира и преводи српски, пропагира бразилску музику и српску храну, те на ретко виђен начин помаже наш шах
Аутор: Марјан Ковачевићпетак, 10.01.2020. у 19:00
Маркос Роланд решава шаховске проблеме у својој продавници здраве хране у Бразилу (Фото лична архива)

Читаоци „Политике” први пут су чули за Бразилца Маркоса Роланда крајем 2009, када је у нашем листу прослављао улогу Дејана Петковића Рамба на путу ка шестој државној титули Фламенга. Захваљујући Маркосу, могли смо из прве руке да поделимо осећања према „највољенијем клубу и највољенијем странцу у Бразилу”, а касније и тренутке најтежег бола у земљи фудбала, на Светском првенству у Рију 2014. Тада је, у серији специјалних извештаја за наш лист, описао и понижење у полуфиналу, поразом од Немачке 7:1, и ругање аргентинских навијача све док комшије и огорчени ривали нису и сами изгубили од Немаца, у финалу.

Од 2015, Маркос Роланд сваке године долази у Београд и проводи овде по неколико месеци. Учи и преводи српски, заволео је наше људе (посебно жене), открио кајмак, ајвар, кулен и сир и покушао да их извози у Бразил и продаје у својој продавници здраве хране.

Необична српско-бразилска сарадња почела је крајем 2009. Случај је хтео да се Светски конгрес шаховских проблемиста одржи у Рио де Жанеиру, баш у време када је на помињање Србије сваки Бразилац одушевљено изговарао Петковићев тамошњи надимак Пећ и рукама показивао број 37, с колико је година наш фудбалер мудро водио Фламенго. Од тада смо почели да делимо три највеће Маркосове пасије: фудбал, шах и литературу.

Последњих пет година наш бразилски пријатељ је придружени члан Друштва шаховских проблемиста Србије, а прошлу је обележио незаборавним гестом. У време припрема за Светско првенство у решавању шаховских проблема, у Виљнусу, организовао је „Бразилску летњу лигу решавача”. Током десет кола, сваког понедељка, припремао је задатке (са свим материјалима исписаним на српском) и водио такмичења, а на крају све изненадио додељујући и вредне награде за најбоље.

Главна награда, авионска карта за Виљнус, припала је петнаестогодишњем Илији Серафимовићу. Тако се наш најперспективнији проблемиста нашао на Светском првенству, где је Маркос наставио да води бригу о њему. И без много речи, било је јасно да му је било жао што наша екипа муку мучи са финансијама и одласком у најјачем саставу.

И то није све. Свечано проглашење победника Маркос је искористио да представи музику своје земље, од традиционалне, преко Тома Жобима и боса-нове, до модерне. Сваки учесник је могао да бира музички диск, тако што га је претходно одслушао, уз преводе текстова на енглески и српски.

О својој дарежљивости није желео да говори, осим да је најлепше када помажући другима помажеш и себи. Рекао је да је све то било корисно и њему, да бира и решава задатке, вежба српски и дели своју љубав према музици.

Помислили бисте да је Маркос провео професионални век у уметничком миљеу, али какве везе имају језици, литература, шах и публицистика са послом фискалног ревизора у федералној управи јавних прихода?

– Читав мој пофесионални живот био је обележен резултатом пријемног испита после основне школе, у родном месту Бара до Пираи. Као дете сам обожавао да читам и имао само једну жељу – да постанем писац. Са 11 сам конкурисао за пријем у угледни колеџ Педро Други у Рију и сви у породици очекивали су да будем примљен, а пао сам већ на првом делу испита. Необично је било да сам математику одлично прошао, а португалски нисам. Уместо књижевности завршио сам у Рију студије за грађевинског инжењера, мењајући планове и послове.

Радио је у државној бацни за економски развој и завршио постдипломске студије економије у Бразилији, где је касније био члан посланичког дома, али га је напустио разочаран узалудношћу у завршним годинама војне диктатуре. Онда је провео две године на постдипломским студијама у Кампинасу, у Сао Паулу, где је велика нафтна компанија Петробрас нудила добар посао, али је одустала управо када је завршавао дисертацију.

Већ навикнут на промене и авантуре, Маркос је са 41 годином конкурисао за добро плаћен посао фискалног ревизора у федералној управи јавних прихода, у Рију. Ту је провео наредних четврт века, до одласка у пензију, 2016.

– Кроз читаву професионалну каријеру пратила ме је необична чињеница да су извештаји и текстови које сам писао, оцењивани као врло добри. Постепено сам се ослобађао од трауме пада на пријемном испиту из португалског, враћајући се првој љубави, литератури. Да читам – Достојевског, Хесеа, Рамоса, Андрадеа – никада нисам ни престајао, али литература се споро враћала на врх моје листе хобија, мењајући место са шахом. Између 1995. и 1999. преузео сам уређивање Бразилског шаховског журнала, што је више било резултат фрустрације неоствареног писца него шаховских амбиција. Без лажне скромности, тих 29 бројева обележило је једну еру бразилског шаха. Потом сам добио место представника Бразила у техничкој комисији Светске царинске организације, у Бриселу. Тамо сам студирао и 2002. добио диплому француско-португалског преводиоца. Коначно, 2013. сам испунио свој дечији сан и завршио студије португалског језика.

Одлуку да после пензионисања део године проводи у Европи, Маркос објашњава судбином писца:

– Уобичајена је за писце – стварне, умишљене или фрустриране – та неутољива жеља да упознају друге земље и друге језике. Прво сам отишао у Немачку, али после три месеца нисам желео више да се тамо вратим. Нисам осећао превише симпатија за људе, а за време – нимало. Када сам исте 2015. први пут дошао у Београд осећао сам се сасвим другачије. Био је крај маја, време је било као у Рију, а природа људи слична бразилској.

Зашто баш Београд?

– У Београду је одржан меч СССР – Остали свет 1970, ту је створен „Шаховски информатор”, велики Боби Фишер се у Београду осећао као у свом граду. И у проблемском шаху је исто. Мислим да није претерано рећи да су Југословени и посебно Београђани прави амбасадори шаха, слично значају који је Југославија имала у покретну несврстаних. Можда се зато код вас осећам тако добро, а бићу срећан када једнога дана будем читао великог Иву Андрића у оригиналу, на српском језику.


Коментари1
3a721
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

momabrazil
Parabens!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Спортске приче
Остали спортови

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља