понедељак, 21.09.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
уторак, 07.01.2020. у 21:55 Живојин Ракочевић
„ПОЛИТИКА” У КОРИШИ КОД ПРИЗРЕНА

Манастир Светог Марка и милостиви чика Сима

Манастир је миниран под доласку Кфора, а данас једва може да се препозна камење које је некада чинило зидине овог здања
(Архивски снимак/Епархија рашко-призренска)

Један дечак, сироче из грађанске богате призренске куће оставио је свој дом и отишао у Манастир Светог Марка изнад села Кориша. Био је вршњак Првог српског устанка, чије су последице и турски прогон допринели раној смрти његовог оца. Мајка је умрла, а он је отишао своме старијем брату игуману, школовао се, почео велике послове од Одесе, Кијева, Цариграда и Београда. Призренци су га по брату, игуману Аксентију, прозвали Игуманов.

Под тим надимком су га и тражили у Одеси, па је он свом имену Сима Андрејевић тамо додао и надимак Игуманов. Тај дечак постао је највећи просветни и црквени добротвор Старе Србије и једна од централних личности народног живота и националне свести. Сима Андрејевић Игуманов, на крају живота вратио се своме малом манастиру на стени одакле је и кренуо у свет.

Како данас изгледа пут којим је прошао овај дечак? Ко иде његовим путем?

Срба из села Кориша нема, протерани су 1999, види се тек понека греда од њихових домова, нема ни гробља ни Цркве Покрова пресвете Богородице са фрескама из 16. и 17. века, не могу се наћи ни темељи цркава заштићених 1963. Онај ко зна где је Манастир Светог Марка не може да крене, а и тамо се не препоручује никакав одлазак. Звони телефон Драже Божовића, официра у Косовској полицији, задуженог за чување цркава и манастира. „Волео бих ја да идем, али не могу. Позваћу службенике из Призрена да вас отпрате.”

На кружном току у Призрену са јарболом, великом албанском заставом и огромним НАТО знаком чекају двојица службеника полиције. Пролазимо кроз село Коришу поред џамије, пењемо се малим серпентинама неколико стотина метара и „голф” не може даље. Полицајци одбијају да ме пусте да идем сам, снабдевен казивањима ретких познавалаца пута и „гугл мапом”. Један од полицајаца је био неколико пута до Светог Марка, да види у каквом је стању и да фотографише, једном су водили истрагу против трагача за благом који су додатно раскопавали минирани манастир. Планинар је и спортиста, лако гази снег који полако провејава. После мање од сат времена хода његов колега одустаје и враћа се назад.

Шта је остало од манастира у протеклих 20 година, има ли ишта од њега у овом снегу у подножју Шар-планине?

Пролазимо поред двојице људи чије смо трагове видели у снегу. Ловци. Стаза којом је требало да скренемо до манастира је затрпана. Силазимо и тражимо је у шикари. Са високе литице чује се хук речице и назире се неко камење које је озидала људска рука. Миниран је одмах по доласку Кфора, на ретким фотографијама се види да је олтар још могао да се препозна. Десетак година касније могла се препознати само апсида, готово укопана у стени, као и остаци конака јеромонаха Мирона (Косаћа), који је деведесетих година прошлог века овде пробао да се скући и обнови манастирски живот. Данас се ни то не може наћи, стазе су зарасле и затрпане снегом. Ловци испод нас пуцају.

Због чега би неко у очи овог Божића тражио остаткe заборављеног и изгубљеног малог манастира Светог Марка и каква је његова улога у прошлости?

У тим малим црквама, властелинским задужбинама, чувале су се књиге и реликвије склоњене из великих центара као што су Пећ, Дечани или призренски архангели. Тако се према неким изворима у Манастиру Светог Марка, једно време, налазио и призренски рукопис Душановог законика, а руски дипломата Гиљфердинг затекао је овде 1858. двадесет рукописних књига. Периоди несигурности су, упркос забачености, вековима разносили реликвије, књиге и успомену на Манастир Светог Марка Коришког.

Сима Игуманов је из Русије донео два звона, после којих је остала прича да их је чула цела Метохија и да су то била прва звона која су у Призрену звонила после отоманске окупације. Побацали су их Албанци 1941. низ високу литицу. Двадесет пет година раније у Првом светском рату овде је до последњег човека побијена једна јединица српске војске која се повлачила према Албанији. Ипак, у протеклих 138 година, највећа реликвија овог манастира је гроб оног сирочета са почетка ове приче. Одлучио је да свој бурни, плодоносан живот доврши у заветрини између звоника и храма и да почива заједно са својим братом. Добри чика Сима је заложио све што је стекао школама и сиротињи, а судбина његовог гроба и манастира готово да није имала дужег периода мира и спокоја. Чини се да је све што је Игуманов радио имало више среће од овог места и светиње. Одмах после његове смрти „доживљавали су га као свеца, чак су после његове смрти узимали земљу са његовог гроба и чували је као светињу”, пише др Александра Новаков у својој књизи „Стубови српске просвете”.

Она наводи да су га локални Срби, укључујући професоре Богословије коју је подигао и чији је власник био, сврставали по значају одмах иза Светог Саве. Професор Стева Димитријевић, за кога је владика Николај Велимировић рекао да је „добри анђео Старе Србије”, штампао је дописне карте са ликом Симе Игуманова и његовог сина Манојла. Још један знаменити национални радник Петар Костић, родом Горанац и питомац чика Симиних фондова писао је како су болеснике носили у Манастир Светог Марка на Симин гроб, верујући да ће се излечити. Бринући за духовни живот својих сународника Сима је 1864, после двадесет осам година боравка у туђини, сваку српску кућу даровао иконом свеца њихове породичне славе. Осам година касније (1872) подигао је нову зграду за Призренску богословију.

Ђаци и професори Богословије никада нису заборављали свога највећег добротвора чика Симу. Његова задужбина, основана још за живота 1880. и данас подржава две Богословије у Нишу и у Призрену и спада у једну од најтрајнијих српских задужбина. На Теразијама у Београду стоји Игуманова палата и краси центар главног града.

Богослови и њихови професори настојали су да бар једном годишње оду у његов Манастир и на његов гроб. „Ишли смо негде 1982. са ђацима Богословије до манастира и у њему затекли жалосно стање. Све је било разнесено, чини ми се да је било нешто мало фресака у цркви. На гробу чика Симе био је људски измет. Очистили смо што смо могли, па смо онда кренули даље.

Одоше ђаци и наставници, а ја мало изостадох. Стојим и видим како нешто сија у оној бујади и аптовини испод манастира. Приђем и видим да сија икона Мајке Божије. Узмем је и видим да није оскрнављена, Албанци тада нису скрнавили женске ликове. Зачудили су се кад сам стигао са иконом. Однели смо је у Призрен, не знам да ли је преживела последње страдање”, каже за „Политику” деведесетдвогодишњи архимандрит Јован Радосављевић. Овај поуздани сведок, искушеник код владике Николаја Велимировића и писац бројних књига из историје цркве, закључује да је „цео народ био везан за њега, за нашег чика Симу”.

Камење миниране цркве и звоника затрпало је његов гроб. У протеклих двадесет година Сими мало ко долази. Ђаци његове Богословије избегли су 1999, па се вратили 2011, али код чика Симе нису долазили.

„Ми, ђаци и професори, који данас живимо под кровом чика Симе њега доживљавамо као свога заштитника”, каже др Дејан Ристић професор Богословије у Призрену. Заштитник просвете и Цркве Старе Србије почива на својим стенама под Шар-планином, далеко од алеја које је заслужио. Алеје су у срцима његових ђака.

„Помињемо га свакодневно на богослужењима. Он је присутан међу нама, не као нека страна личност, него као наш ближњи и као наш узор у животу”, говори за „Политику” Бранко Дашић, матурант Призренске богословије „Свети Кирило и Методије”. Упркос свему и савременом тренутку, остварују се речи које је за собом оставио велики добротвор. „Кућа моја у Призрену, у којој је сада Богословија, да остане на вечита времена кућом Православне Српске Богословије Призренске, у којој ће се учити и за духовна звања спремати синови моје отаџбине – Старе Србије.”

 

Коментари5
65aab
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mileta
Hvala Politici i g. Živojinu na ovako divnom tekstu.
Томислав Јовановић
Ма куда да се господин Живојин Ракочевић упути да обиђе места на просторима Косова и Метохије и да опише њихово стање, настају надахнути написи испуњени осећањем љубави и лиризма у изразу. Очекујем да све досадашње, као и будуће репортаже овакве врсте, једног дана окупи у књигу која ће имати свог значаја као сведочење о временима патњи и нестајања српских трагова допрлих из ранијих векова, а о писцу као изузетном стилисти.
Dragan Ivanovic
Sve je tačno što je navedeno u ovom tekstu. Ostali su odgovori na dva pitanja. Zbog čega Srbi, a posebno korisnici Zadužbine S.A.I., nisu uredili njegov grob? Šta je sa novcem od izdavanja lokala Igumanove palate u Beogradu?
Milan
Po mom skromnom misljenju svi Srbi placaju danak kukavicluku Srbije koja se nije ukljucila otvoreno i potpuno vojno u raspad Jugoslavije da zastiti i zauzme teritorije na kojima su zivjeli Srbi. To je bio signal svima da mogu da otmu od Srba sto god zele. Samo hrabroscu Srba iz Bosne sacuvali su svoja ognjista potpuno sami. Nas problem je slaba matica.
pavla pajic
hvala za lepotu ove priče

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља