субота, 29.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:29

Село које има све, а имало је и Жарка Петровића

Некада су у Маглићу живели Немци, па грчки партизани који су створили комунистичку утопијску екстериторију, а потом су пристигли колонисти из Босне и јужне Србије
Аутор: Александар Апостоловскинедеља, 05.01.2020. у 20:00
Мештани Маглића поред споменика легенди југословенске одбојке (Фо­тографије А. Апо­сто­лов­ски)

Маглић – „Добро дошли у Маглић, село које има све”, пише на табли која означава да улазим у чудно месташце. Необично да је овако пусто. Можда због ветра који фијуче и на зимском сунцу тера да пронађете било какав заклон, како се не бисте претворили у споменик.

Као да је око 3.000 становника одједном нестало. Улице су свеже асфалтиране, а овој сеоској енклави с базеном, јаслицама, водоводом и канализацијом, телефонима, великом фабриком чипса, приватном млекаром и пољопривредним добром, теретаном и удружењима жена, културно-уметничким друштвом и пензионерима, фудбалским клубом, пречистачем отпадних вода и језером поред кога је шеталиште само недостаје хеликоптер за запрашивање комараца. Где су сви нестали?

Примећујем неколико аутомобила који одлазе некуд, па одлазим за њима. Застају поред језера. Ту се, дакле, скупило село. Видим и споменик који треба да буде откривен. Село Маглић има све, али већ 13 година нема Жарка Петровића, легенду југословенске одбојке, харизматичног вођу репрезентације, који је играче на мрежи претворио у националне звезде. Жаркова животна звезда угасила се прерано, 2007. године. Дирљиво звучи дечји школски хор. Ветар завија, мешајући се с песмом клинаца, стварајући меланхоличну симфонију у равници.

У Маглић је дошао и најмистериознији човек српског спорта, Александар Боричић, тихи човек који је још 1992. године преузео Одбојкашки савез Србије. Бивши репрезентативац, интелектуалац и беспрекорни организатор који не трчи за славом, окупљајући око себе новинарске кружоке који ће га величати, започео је операцију подизања српске одбојке далеко изнад мреже. И пре 20 година, када смо узели олимпијско злато, није излазио из сенке гигантских играча и тадашњег селектора Зорана Гајића. Упитајте колико Срба зна да је Боричић пре четири године изабран за председника Европске одбојкашке конфедерације?

Земља се смањивала и мењала имена, долазили су и смењивали се режими и политичке гарнитуре, али Боричића то није дотицало. Заправо, ни политичари, ни интересне групе које се мотају око спортских савеза, желећи да се увале и упропасте све чега се дотакну и одатле изађу богатији, нису смели да га дотакну, те по својој дуговечности и утицају који емитује у међународним спортским организацијама, Боричић подсећа на Борислава Бору Станковића, једног од очева југословенске кошарке. Поред Боричића, усред Маглића, стајао је Зоран Гајић, председник Одбојкашког савеза Србије, а пријатељ и саиграч Жарка Петровића, златни момак Владимир Батез, одржао је дирљив говор.

Евангелистичка црква

Споменик Жарку Петровићу је откривен, а уређени парк за децу постао је меморијални. Много деце у Маглићу је због Жарка почело да тренира одбојку. Као што је тихо дошао, Боричић је тихо и отишао. Медији нису поклонили велику пажњу овом догађају јер је, према свим природним и друштвеним законима, одбојка дубоко антисрпски спорт. Да би постао првак, мораш крваво да вежбаш у игри у којој нема неке нарочите кинте. Зато типове попут Боричића, Гајића и Жарка Петровића треба дубље анализирати и изучавати. У јавности су неприметни, а све чега се дотакну претворе у злато.

Игром случаја, присуствовао сам овом догађају. Земља европских првака у одбојци не памти своје хероје. Тек их се сети приликом новогодишњих анкета или када на победничком постољу певају химну. Тако је и вест о откривању споменика остала готово непримећена.

Маглић је, дакле, село у којем је рођен Жарко Петровић. И то је сасвим довољно да буде село које има све. Добило је садашње име 1949. године указом Президијума Скупштине НР Србије, а раније се звало Букљес. И такође је имало све, па и више од тога. Чак и сопствену валуту.

После Другог светског рата празне куће тадашњег немачког села, које је у време Марије Терезије колонизовано Немцима из Баден-Виртемберга и Рајнске области, населили су грчки партизани. Од 1945. до 1949. године село је имало статус екстериторијалне комуне Грчке, с политичком самоуправом, без директног мешања нових југословенских власти. Плаћало се букљеским динаром, па је недалеко од Бачког Петровца спровођен утопијски комунистички експеримент. Грчке избеглице с петокраком, чланови партијске ћелије у Атини, постали су колективни управници парчета Војводине.

Судбину немачких досељеника осетили су и протерани револуционари, насељени у равници. У мају 1949. године припадници Удбе извели су их на улицу, тражећи да се определе да ли су за Тита или Стаљина. То је био и крај грчког комунистичког сна. У Маглић су, како каже председница савета Месне заједнице Марица Стојановић, дошли нови колонисти, махом из Босне и јужне Србије. Марица је стигла из Ћопићеве Босанске Крупе.

И као што је некада представљао идејно-политички експеримент, од Марије Терезије до грчких антифашиста, нови становници наставили су даље. Док су остала села пропадала, Маглић се развијао, па има чак и сопствено јавно комунално предузеће којим управља Душко Илић. Када га питам која је тајна Маглића, млади директор каже да су мештани одувек знали да је најбоље да се ослоне на оне којима највише верују. Дакле, ослонили су се на себе. Хтели су базен и направили су га. Хтели су јаслице, отворене су. Сада реновирају 200 година стару евангелистичку цркву која ће постати мултикултурни центар. Њоме ће управљати Музеј војвођанских Словака. Желели су да камере надгледају центар села и мали, кружни ток. И поставили су их. И политички су необични. Већинска напредњачка власт и опозиција договарају се око чега ће се јавно свађати, а око чега ће тајно шуровати.

Имају знатно већи утицај него што се чини, што подразумева и вишак кадрова, па су и два кључна човека Бачког Петровца, председник општине и шеф полиције, наравно, из Маглића. Утопија се наставља, иако је проверено: Маглић нема чаробни извор.


Коментари2
a9e4a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Неукрас
Бисте су најружнија врста споменика.
Радомир Вукашинов
Звало се Буљкес , а не Букљес .

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Колумна недеље

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља