недеља, 05.07.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
петак, 03.01.2020. у 20:41 Ђорђе Прокин
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ – МЕКСИКО (2)

Хоћу да научим српски да разумем Кустуричине филмове

Недеља јутро, а неко ми лупа на врата и виче:„Професоре, устаните, ноћас су вам провалили у институт.” Одјурим као опарен, рашчупане косе, на улицу пред улаз у школу. Гвоздена врата врло стручно отворена, а цео простор потпуно празан. Остала је само једна саксија са цвећем која је била оборена и разлупана. Поново сам остао без свега.
Фото Пиксабеј

Моје колеге су почеле да ме наговарају да ја отворим школу за стране језике и да би они сви радили са мном. Одакле? Где ми је новац? А други су ми говорили да овде траје годинама да се нешто тако региструје. Кренем тако да се распитујем код јавних бележника и сви они, као из пушке, ми говоре исто.

Прво, хиљадарка долара да се уопште започне, а после, ко зна, треба потплаћивати и да не заборавим да ја долазим из „земље у конфликту”.

Одустао сам, јер тог новца нисам имао, а да чекам месецима био би велики ризик. Никада нисам волео неизвесност.

Али, позва ме секретарица бившег института и каже ми да постоји један јако солидан јавни бележник, да одем и до њега и даде ми адресу. После непроспаване ноћи ипак се одем и понесем све своје документе. Лако пронађем ту канцеларију. Унутра као у средњем веку, сви зидови у дрвету и све мирише на плесан. Ваздух устајао.

Прими ме секретарица и каже ми да сачекам у салону на истрцаним кожним фотељама које су биле на дотрајалом азијском тепиху са поцепаним фронцлама. Боже, где сам дошао помислих.

Одједном, два младића у радним униформама увукоше човека у канцеларију. Ставише га да седне испред мене и представише као господина „нотарија”, лично. Пита ме у чему је проблем и како може да помогне. Објасним да сам из  „земље у конфликту”, да сам изигран на послу, да и даље имам легалну радну дозволу, да сам дипломирани професор језика и додајем му на увид моје дипломе, преведене и оверене у мексичкој амбасади у Београду. Прилажем и мој академски програм како бих олакшао да ми се одобри дозвола.

Фото Пиксабеј 

Господин нотар не чује баш добро, изгледа да је близу свог стотог рођендана, па му његови помоћници понављају моје речи и објашњавају. Он преврће и загледа моје папире, подигну поглед према мени и рече: „Може”.

Ја потпуно изненађен, не знам шта да кажем, бојажљиво упитах колико би времена за то требало и колико би ме коштало.

Он узе оловку и папир и поче нешто да рачуна. Окрену ми своје белешке и видех цифру – 300 америчких долара. А време? За две недеље би имали све. Половину новца да му донесем до краја недеље, а остатак када све буде готово.

Једва сам погодио излазна врата. Нисам се снашао ни на улици, нисам знао да ли треба да окренем лево или десно. У неверици се вратих кући. Шта ћу сад?

Није пуно новца, али га ја немам. Одем у посету једном свом мексичком пријатељу, а његова мама ме упита зашто сам тако блед? Испричам им цео случај, а она одговори: „Не брини, ја ћу ти позајмити тај новац, а ти ћеш ми га вратити када крене посао у школи.”

Мексиканци то, иначе, ретко раде, знам већ добро, али ето мени се десило. Опет сам једва погодио излазна врата, али, како је Цезар рекао ”alea iacta est” и коцка је заиста већ била бачена.

После две недеље ишчекивања зазвони телефон. Секретарица ме обавештава да су сва одобрења стигла и да треба само да дођем да потпишем документе.

Колики је коначни рачун? Већ сам положио 150 долара. Па зар Вам није речено, пита она. „Јесте, али оквирно”.

Јавила се после неколико минута и рече: „Господин нотар се извињава због свог предрачуна. Није 300, већ 280 долара”.

Не могу да верујем. Претходници су ми говорили о хиљадама долара, а овде је све завршено у рекордном року. Све у свему, отишао сам по регистровани документ на којем је мој институт за стране језике био одобрен на моје име.

Фото Пиксабеј 

Тек тада сам газдарици која ми је издавала стан све рекао. Била је одушевљена, јер се стално бринула шта ће са мном да буде. А онда је уследио још један шок. Понудила ми један празни стан који је био испод мог и предложила да ту отворим институт. Има четири просторије од којих би једна могла да буде канцеларија, а остале три учионице.

Колико? Када буде кренула школа, договорићемо се! Опет нисам потрефио врата ка излазу. Нашао сам простор, али празан. Газдарица ми поклони један писаћи сто и столицу, једну велику фотељу и стелажу за књиге. Даде ми и једну од своје две телефонске линије. Обавим тих дана, почетком новембра, све потребне пријаве и регистрације за које ми није ништа додатно наплаћено.

Обавестим две фирме са којима сам претходно радио, „Сименс” и „Бајер”, и они пристану да сва претходна настава настави даље под именом мог института, али од 1. јануара, јер се већ био крај године.

Нико није био срећнији од мене. Јавим те добре вести пријатељима у Берлину, Бечу и Лондону а сви они ми пошаљу најновији наставни програм за немачки и енглески, чак са Це-Де-ом који су тада били велика новост. Попуним тако своју полицу за књиге и почнем да припремам програме.

Пет мојих колега који су радили са мном придружили су ми се на институту. Нова година није била далеко. Мислио сам да је прославим како Бог заповеда. Али, не лези враже.

У Мексику 12. децембра настаде паника. Држава девалвирала валуту за 300 одсто. Све је било стало. Из три фирме зову и кажу да обустављају пројекат. Ипак, до фебруара ситуација се смирила и мој институту је кренуо са послом. Једна ученица која је требало да савлада немачки за шест месеци јер се удавала у Швајцарској, курс је платила рачунаром и штампачем. Помогла ми је да поставим у њега сав академски програм. Тако сам ја почео да опремам просторије и временом сам имао све од помагала што ми је требало за рада. у неко догледно време сам имао све што ми је од помагала било потребно. Кренули смо.

Стиже тако и јесен и прослава Дана мртвих када се у Мексику не ради. Мој стан је био на првом спрату, а изнад њега су биле просторије мог института. Недеља јутро, а неко ми лупа на врата и виче: „Професоре, устаните, ноћас су вам провалили у институт.”

Фото Пиксабеј 

Одјурим као опарен, рашчупане косе, на улицу пред улаз у школу. Гвоздена врата врло стручно отворена, а цео простор потпуно празан. Остала је само једна саксија са цвећем која је била оборена и разлупана. У паници их упитам да ли су звали полицију? Полицију, она се овде последња зове. Треба ћутати, „навући ципзар на уста”, како се то у Мексику каже. Ништа се није догодило.

Не треба да се навлачи више пажње на тај случај, који је је нешто уобичајно у овој земљи. Поново сам остао без свега, мог школског материјала који су ми пријатељи поклонили, старог писаћег стола и моје старе компјутерске екипе са свим програмима.

Ипак, све се пребродило. У институту смо осим немачког, енглеског и француског увели и учење српски језик. У целом Мексику данас смо једини институт који нуди српски. И тако смо 16. новембра ове године прославили 25 година нашег постојања и рада. Српски у Мексику? Па имали смо и имамо ђаке. То су углавном приватни часови оних који су упознали некога из Србије или због историје на Балкану.

Једном нам је у просторије као сумануту улетео млади сликар. Кад смо га питали зашто хоће да учи српски, он је одговорио: „Ја хоћу да научим српски и да разумем све Кустуричене филмове". На курсу српског сам три године имао једног младог Мексиканца чији је матерњи језик наватл. Завршио је етнологију и хтео је да настави постдипломске студије у Београду. Ћирилица га је одушевила.

Мој ученик је био врло тамне пути, ниског раста, али симпатичан и лепушкаст. Његови преци били су Астеци.

Онда је једне зиме отишао у Београд да прво упозна људе. Вратио се после нешто више од месец дана одушевљен, али и са једном не баш пријатном шалом на рачун његовог изгледа.

 

Ђорђе Прокин, Мексико

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 

 

Коментари13
85d11
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dragan Knežević
Zaista divna pripovedačka forma, bilo lepo da ih ima za zbirku pripovedaka. I duhovita, dobro je da ipak pogodi vrata...
vf
Malo mi nerealno da neko nema 300 dolara, a zivi u stranoj zemlji. Malo mi to cudno, a moguce i da je ubaceno zbog zanimljivosti pripovedanja. Realno nije. Inace, tekst je zanimljiv i lep za citanje. Pripovedacki stil razvijen. U tom delu pohvale.
Ljubica
Znala sam da ce nastavak biti zanimljiv, sada jedva cekam dalje. Sto pre molim lepo.
Ivan Parezanovic
Dobar teks. Pitanje za autora. Da li je moguce saznati ime skole i kontakt? Pozdrav iz Portugala.
Anja
Škola se zove EL INSTITUTO ITEM. Lako se nađe na netu. Imaju i veb stranu.
подршка
Занимљива прича, чекам наставак ...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља