четвртак, 09.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:46
НЕ САМО О ПОСЛУ: Катарина Жутић

Бунтовница на сцени и у животу

Позната глумица се однедавно опробала и као позоришна редитељка комадом „Ножеви у кокошкама” у којем, поред осталог, указује на положај жене у патријархалној и затуцаној средини
Аутор: Александра Мијалковићчетвртак, 02.01.2020. у 12:00
Катарина Жутић (Фотографије Н. Неговановић)

Две деценије након своје дипломске представе „Преферанс” – засноване на романима „Беле ноћи” и „Браћа Карамазови” Фјодора Михајловича Достојевског – која је две сезоне играна у Београдском драмском позоришту, глумица Катарина Жутић се опробала као редитељка. Комад „Ножеви у кокошкама” Дејвида Харовера поставила је на сцену Атељеа 212 као своју мастер представу за Факултет драмских уметности. Премијера је била у септембру.

– Овај ме је комад на прво читање освојио начином приповедања, трилером у основи, бајковитом и басноликом атмосфером и феминистичком идејом која се крије иза критике једног слабо развијеног, квазисредњовековног друштва. Представа има и елементе фантастике, хорора и на неки начин гротеске, ако узмемо у обзир лик Пони Виљема који је попут кентаура „пола човек, пола коњ” и у свом „власништву” држи Младу Жену – објашњава Катарина.

Та безимена Млада Жена, спутана лошим браком и тешким сеоским животом, заљубљује се у Млинара, уз кога почиње да открива један другачији свет... али ипак не успе да се одвоји од сопствене скучености и страхова. Иако има потребу да освоји слободу говора и мишљења, једноставно нема идеју шта јој слобода заиста пружа.

– Због тога се комад и зове „Ножеви у кокошкама”. Наиме, кокошка је птица која има крила, има све услове да полети, а ипак то не чини јер не верује да је тако нешто могуће. У комаду су, као и у наслову, присутни ножеви: два мушка лика, постављена у дијаметралној супротности. С једне стране муж, оличење патријархата, локалне моћи и анималне снаге, а са друге лажни пророк, уметник и револуционар. Прича о безименој жени, као проблем наслеђа савременог друштва, надилази контекст комада и тиче се родне и класне неједнакости, мизогиније, ксенофобије и других неправди са којима се и дан-данас суочавамо – указује редитељка.

Како додаје, представа би требало да раздрма и пробуди жене у нашем друштву јер им се на овом позоришном примеру пружа прилика да схвате да могу да се ослободе стега на које, често, својевољно пристају, да развију своја метафорична крила и саме стварају свет у којем желе да живе.

Пауза за „Камиказе”

Снажна феминистичка компонента, присутна у представи, својствена је Катарини Жутић. Много пута у животу својим је изјавама и поступцима показала отпор стереотипима и ограничењима везаним за положај жене у нашем друштву, оним традиционалним, али и овим савременијим – рецимо, да као успешна глумица буде део српске „естраде”.

Уместо свега тога, бунтовна Катарина је одлучила да, уз сјајне улоге које су јој донеле и неколико награда, пре неколико година почне да свира бас гитару и пева у бенду „Камиказе” (са својим партнером Немањом Аћимовићем, бубњаром, и гитаристом Нинославом Филиповићем). Идеја са којом је, како каже, кренула у оснивање бенда била је да покуша да скрене пажњу на проблеме који се тичу екологије, наш неодговоран однос према природи, несвесни колико је загађујемо.

А онда се вратила на ФДУ и завршила мастер студије режије. Уз остале „текуће” глумачке послове...

– Тренутно, на жалост, немам времена да се бавим музиком у смислу да идем са бендом на пробе и све што уз то иде, писање текстова, вежбање свирке и певања... Други проблем је што наш гитариста тренутно ради на броду и путује око јужноамеричког континента. Тако да ћемо са „Камиказама” сада мало сачекати – признаје Катарина.

И нови редитељски подухват ће морати да сачека.

– Имам пуно посла и крадем време како бих у миру читала комаде и нашла следећу могућу драму коју бих радила. Још трагам за одговарајућим текстом. Он мора да ме освоји, да у себи садржи тему која се, пре свега, тиче мене, да би касније могла да се тиче и публике кад буде гледала представу – наводи.

Осим представе коју је режирала, сезона је за њу ове године била „ударничка”, од премијере представе „Селестина” у режији Милана Нешковића у Југословенском драмском позоришту (где игра Елисију), до завршетка снимања филма „Очеви слободе” редитеља Дарка Бајића, у којем игра ћерку Светозара Милетића – права улога за Катарину, јер је Милица историјска личност, једна од првих боркиња за женска права на нашим просторима почетком двадесетог века.

Први пут као – бака

– Управо снимам серију у Смарт продукцији којој је наслов „Тате” и почеће да се емитује на ТВ Првој у јануару 2020. Први пут играм баку девојчици од шест година. Ружа је један од главних негативаца, нека духовита верзија вештице. Серија је „драмедија”, комбинација комедије и драме. Радује ме тај посао, потпуно сам му посвећена. Планирано је да снимамо шест месеци и биће пуно епизода – каже наша саговорница.

Посматрајући њено младалачко лице уоквирено црним шишкама, готово непромењено од времена кад се, као девојчица, први пут појавила пред публиком, тешко је поверовати да ће се „фатална Каја” појавити као нечија – бака!

Катарина Жутић је, иначе, стална чланица Атељеа 212 од 1998. године, а гледаоце (и признања) освојила је улогама на матичној сцени и многим другим позоришним, филмским и телевизијским ликовима. Памтимо је, поред осталог, као Ерну у представи „Казимир и Каролина” (Стеријина награда и награда за најбољу епизодну улогу на међународном фестивалу малих сцена у Ријеци), Лизу у филму „Византијско плаво” (награда Царица Теодора), крчмарицу Мирандолину у истоименом комаду (награда за најбољу улогу на „Данима комедије” у Јагодини), Зози у „Небеској удици” (награда за најбољу епизодну улогу на филмском фестивалу у Нишу), Кату у представи „Неваљала принцеза” (награда за најбољу женску улогу на дечјем фестивалу у Котору)...

Постоји ли неки лик који (још) није имала прилике да игра, а желела би?

– Никада нисам унапред размишљала о томе коју бих улогу волела да играм, једноставно сам играла оно што ми је било понуђено. То се можда може назвати мањком амбиције, али ипак не мислим тако. Много ми се пута у животу дешавало да нешто што желим не добијем, колико год се око тога трудила, па се заправо на тај начин чувам разочарања – признаје Катарина.

Мама, тата и Муци

Сарађивала је са многим сјајним драмским уметницима, међу њима нашли су се и њени родитељи Светлана Бојковић и Милош Жутић.

– Са мајком сам играла неколико пута, али је свакако најзначајнија била представа „Сабране приче” Доналда Маргулиса која се више од сто пута изводила на малој сцени Атељеа 212. Са татом сам се нашла у филму „Византијско плаво”, али нисмо имали дијалог, мада смо имали једну заједничку сцену – наводи Катарина.

Као дете глумаца, а још лепа и талентована, некако као да се подразумевало да ће и она кренути њиховим стопама...

– Родитељи су ме често водили на пробе, оне су биле саставни део мог одрастања. Сећам се старог салона у ЈДП-у, Пљаке како ме плаши да је капетан Кука, док је папагај увек имао нека важнија посла него да тренутно буде са њим. Сећам се и топлих сендвича са кока-колом у старом бифеу Атељеа 212 и Радмиловићевих и Гагиних шала којима смо се смејали до суза. Памтим виршле у Земунском народном позоришту, после пливања, када ме је тата водио тамо на пробе, па стари фундус Народног позоришта на Тргу републике пред представу „Лењин, Стаљин, Троцки” и Петра Банићевића који је безуспешно покушавао да ме уплаши јаком шминком коју му је радио чувени Нихиз... – сећа се уметница.

Када је дошло време да се упише на факултет, каже Катарина, отац ју је одвео на пробу „Беле кафе” у ЈДП. Режисер је био Бранко Плеша.

– Овог пута нисам седела у салону, присуствовала сам проби. Помислила сам док је Плеша давао упутства глумцима: Па ја бих ово лако умела да радим! Тако сам одлучила да студирам глуму. Тата ме је, додуше, питао да ли сам размишљала о режији, али тада уопште нисам разумела шта је режија, то ми је тек касније постало јасно – признаје Катарина.

Додаје да је још једна особа, осим маме и тате, имала велики утицај на развој њене личности, а то је био њен очух, велики редитељ Муци Драшкић.

– Он је, као и моји родитељи, код мене подстицао машту, оригиналност, самостално размишљање и развијање сопственог укуса. Био је изузетно духовит и унутар тог великог и физички крупног човека увек сам могла да препознам несташног, маштовитог дечака и мог драгог другара. Мама је одувек била „штребер”, морао је да се зна ред, била је чврста и строга у мом васпитавању, а Муци је ту строгост помало ублаживао, не у смислу да ме пушта да урадим нешто што је мама бранила, него да шалом олакша оно што је свакако морало бити урађено – прича глумица.

Кад, са овог места где се сада налази, баци поглед уназад, да ли је задовољна оним што је досад урадила, да ли је остварила све о о чему је маштала?

– Свакако у овом тренутку мислим да сам скоро све што сам као дете желела да будем успела и да постигнем. Наравно, увек постоје неостварени снови, али такав је живот. Никоме се не испуне баш све жеље – прихвата Катарина.

Фотографије у „Плејбоју“

Са 32 године Катарина се сликала за српско издање „Плејбоја”. Неке је тиме веома изненадила, готово наљутила, други су оценили да је таква „провокација” сасвим у складу са Кајином бунтовничком природом, а већина је једноставно уживала у уметничким фотографијама једне лепе жене.

„Мени је било важно да се – усудим”, каже Катарина, и додаје да је обнажене фотографије у „Плејбоју” пратила чињеница да је екипа са којом је радила била врхунска: фотограф Марко Крунић, режисер Милош Лолић, костимографкиња Марија Јелисијевић, шминкер Александар Ђикић, ауторка текста Исидора Бјелица.

– Била је то нека врста бунтовничког искорака у јавности, а побуна је значајна и за мене као уметника, и за позоришну уметност уопште. Она указује на друштвене неправде, поремећаје, грешке... Позоришна сцена је место на којем се износи критика и зачиње семе промене. У супротном нема сврхе бавити се позориштем, његова улога није да буде (искључиво) допадљиво и забавно. Чак и у средњем веку, када је позориште било забрањено и десетковано црквеним законима, постојали су улични „лакрдијаши”, они су критиковали моћнике. Бунт је увек постојао, поготово у време највећих погрома у историји – наглашава уметница.

Кајин феминизам

Феминизам је као покрет или тежња често погрешно схваћен. Многи га виде као борбу против мушког пола, али то је грешка, он је борба за праведније друштво где ће се послови које раде жене и мушкарци подједнако вредновати, не само финансијски. Код нас је уврежено да је женина дужност да одржава кућу и гаји децу, у томе нема ништа лоше ако то жену испуњава, али ако она жели да се усавршава у свом послу за то нема довољно времена, па је принуђена да бира. Тај избор је један од разлога беле куге са којом смо суочени. У теорији то би се лако могло решити када би се кућне обавезе поделиле између брачних другова, међутим код нас мужеви углавном немају намеру да то чине. О томе донекле говори и представа коју сам режирала, апелујући на жене да се усуде да раде ствари које их испуњавају, а не само оне које се од њих очекују.


Коментари1
b7d31
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ss
Uprkos uvrezenom misljenju, da bi bila dobar glumac, zaista nije presudno da bude "lepa", kako ste napisali, vec prvenstveno talentovana.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља