понедељак, 30.03.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:14

​Тиранија неизбора

Аутор: Драган Вукотићнедеља, 29.12.2019. у 22:00

Која мера несрећних околности je довољна да појединца гурне преко линије самодеструкције и могуће опасности по цео систем? Да ли је иста „доза” потребна и за унутрашње урушавање друштва? И да ли је та критична линија можда много ближе него што бисмо на први поглед могли да помислимо?

Годину на измаку без дилеме је у свету кинематографије обележио филм „Џокер”. Заправо, он је постао тема и пре него што је објављен. Јавност се поделила у таборе оних који су га унапред прослављали као ремек-дело „које свет није видео још од Кјубрика”, и на оне, много гласније и агресивније, који су по сваку цену прижељкивали да никад не дође до гледалаца. Оно што овај филм без сумње успешно ради јесте то да прикаже кошмарну слику унутрашњих нелогичности друштвеног система, превасходно оног имућнијег, либералног којем и ми, па макар и на периферији, припадамо. Прича је то о појединцу који се напреже да се одржи на површини, али је његово потонуће зналачки смештено у контекст ширих системских бољки. Комичар Артур Флек и његов антихерој Џокер у којег се преображава, тужна су парадигма онога шта сваког појединца може да задеси.

О ЧОКОЛАДНОМ МЛЕКУ И КЛАСНИМ ПРИВИЛЕГИЈАМА: Радња „Џокера” смештена је на почетак осамдесетих година прошлог века, баш негде у време када се у Белу кућу уселио нови председник, Роналд Реган. Претходно је Маргарет Тачер постала премијерка Велике Британије, а љубитељи историјских паралела ће сигурно уочити сличност са данашњим историјским тренутком: победа Бориса Џонсона на изборима у Уједињеном Краљевству одсликава дух времена који ће, убеђени су, донети другу победу и Доналду Трампу на изборима догодине у САД. Није, међутим, овде главно питање да ли ће победити Трамп или, рецимо, Бајден. По питању главних политика које би обликовале њихову владавину, реч је о мање-више двема странама истог новчића. Разлика је само у маниру остваривања истих циљева.

Маска Џокера постала је омиљени симбол на протестима широм света: Чиле
(Фото: EPA-EFE/Alberto Valdes)

Слично је било и са Хилари Клинтон која је 2016, како воле да се теше амерички левичари, била ваљда једина кандидаткиња која је могла да изгуби од Трампа. Како време пролази, парадоксално се све више указују контуре њихових сличности. Тако је пре неколико дана некадашња демократска узданица у једној радијској емисији сеирила на рачун идеје Бернија Сандерса о бесплатном високом образовању. Његов приступ је упоредила са популизмом који би евентуално могао да придобије основношколце на екскурзији. „Чоколадно млеко за све”, кикотала се Хилари Клинтон.

ГАЛСКИ ПРКОС: С друге стране Атлантика штрајкови против реформе пензионог система у Француској су ове седмице ушли у четврту недељу. На тај начин су ови протести по дужини трајања превазишли оне из 1995. године када је тадашњи премијер Ален Жипе одустао од планираног покушаја реформе пензионог система и социјалног осигурања. Емануел Макрон је, међутим, од другачијег материјала. Председник је заиграо на све или ништа дирнувши у саму срж онога што значи бити грађанин француске републике. Хватајући се у коштац са моћним синдикатима, Макрон је свестан да су велике шансе да као и толики његови претходници заврши понижен и увређен. Уколико пак изгура свој план до краја награда је више него сласна, чак и за његове велике апетите. Не само да ће обезбедити место у историји као први председник Пете републике који је сломио галски пркос него ће се примаћи на корак свом циљу који одавно не прикрива – да постане неприкосновени лидер Европе. За то ће му ипак требати мало више од популистичких мера као када се пре неколико дана јавно одрекао пензије која му следује као шефу државе.

Свеједно, разлика између америчког и француског модела у односу према појединцу је и даље драстична. Другим речима, било би незамисливо да се радња „Џокера” смести у некакву француску варијанту Готам Ситија. Све више друштава света, међутим, почиње да наликује на образац по којем се сваки помен социјалне државе и подршке грађанима одбацује као луксуз. И избори који се у демократским друштвима редовно организују све мање нуде могућност стварног избора. Окршај Трампа и кандидата демократа 2020. превазићи ће зато локалне оквире, јер ће поставити стандард који ће многи касније да копирају: показаће да ли бирамо између козметички другачијих клонова или између суштински супротстављених идеја.

Уколико превагне прва опција (на шта указују листом све анализе тренутног односа снага међу демократама) биће то још један сигнал да смо се обрели у глобалном игроказу у којем стварног избора нема.


Коментари0
78718
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи / Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља