четвртак, 20.02.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:09

Глума ти поручује да живот није бљутав

Нису сва дела која радимо велика, капитална, најквалитетнија, нити рађена из уметничких побуда. Неке серије су „прехрамбене”, а неке радиш за минимални хонорар само зато што верујеш у њих. Глума је и професија и пасија. Некада је више професија, а некада више страст – каже Срђан Тимаров
Аутор: Исидора Масниковићчетвртак, 12.12.2019. у 14:35
У серији „Сенке над Балканом”

Глумац Срђан Тимаров је ових дана, како каже, у „цунами фази”. Много ради, путује, и тешко проналази време за себе и ближње, али на овакав темпо је навикао. Стога, тешко је било доћи до њега, али док облачи костим и припрема се да изађе на сцену, успевамо да проћаскамо с овим не само сјајним глумцем, већ и одличним саговорником.

На почетку разговора, присећа се својих почетака и открива нам да је глума била само његов избор и да га нико није усмеравао у правцу драмске уметност. Мајка, Клара Мандић, од раног детињства га је, како каже, тестирала на позориште. Увек му је било магично оно што се дешавало на позоришној сцени и волео је да завири иза кулиса. Пошто је у то време живео у Новом Саду, прича нам, пратио је све представе Српског народног позоришта. Случајно се десило да је Егону Савину био потребан дечак за представу „Свети Георгије убива аждаху”. Редитељ је приметио овог живахног и насмејаног дечачића и понудио му да се опроба на сцени.

– Чим сам осетио ту игру, моментално сам се инфицирао – каже у даху.

Заиграо је и у следећој представи Егона Савина за коју је овај редитељ овенчан првом Стеријином наградом у великој Југославији. Улоге су се након тога само низале...

– Увек сам се мимо академије налазио у рукама великих редитеља, окружен највећим глумцима и то је нешто што човека одреди. Веома је важно ко су вам узори, од кога учите и на који начин вам представљају глуму и театар – објашњава Тимаров који је био врло нестрпљив да упише академију. Већ после треће године гимназије, тајно је предао документа јер је знао да није лако уписати овај факултет. Међутим, из првог пута му се посрећило и био је примљен, како ће се успоставити, у последњу класу Радета Марковића.

– Тако сам и званично кренуо професионалним путем. Никад се нисам покајао због свог избора, али је било тешких тренутака, лутања, кочења, запињања, преиспитивања... Али, такав је позив. Та стања и данас трају. И кад постанеш признат глумац, свака нова улога, колектив у којем се нађеш, партнери са којима сарађујеш, доносе нова преиспитивања. Међутим, никада није било одустајања и глума никада није престајала да буде моја пасија. А када вам је позив и пасија, то је онда највећа срећа у животу. Чак и када помислиш да је тешко и да нешто нема смисла, демантују те нове улоге, нови ангажмани, добре вечери у театру. Глума ти углавном више помаже, она даје смисао и поручује ти да живот није бљутав – са истом пасијом прича.

Наш саговорник сматра да ће театар опстати и пред најездом нове технологије. Такав закључак доноси и на основу младих талентованих колега чије време тек долази. Позориште се, према његовим речима, храни таквим људима.

– А за десетогодишњаке још увек не знам да ли ће волети и чувати театар. Само знам да су та деца изузетно квалитетна. Ја заиста верујем, гледајући другаре мог сина, да су то генерације које ће спасити свет. Први смартфон је изашао тек две хиљаде и неке године. И ми не можемо да знамо какав ће он имати утицај на њих. Ко зна, можда ће те генерације бити паметније. Ја их видим као дивне људе. Одрасли људи им сметају. Загађују им средину. Они не памте ружна времена, ни ратове, ни Тита, ни Милошевића, ни Ђинђића... Они ће свакако пожелети неки бољи, лепши свет. Генетика је чудо, прави боље људе. То су као неки бољи модели нас. Моје уверење је да ће ти млади људи спасити све оно што смо ми забрљали – са пуно оптимизма прича.

Био је део екипе „Монтевидео, бог те видео 2”

Такође, овај Срђан Тимаров сматра да је случајност, а не системска ствар, то што се у овом периоду много снима и што велики број не само глумаца, него и свих оних који учествују у стварању телевизијског играног програма имају пуно посла.

– То је  попут праве епидемије која је донела квалитетније серије. Плашим се само да то није, као и све код нас, стихијска ствар. По мени, хиперпродукција ипак доноси квалитет. И у старој Југославији се много снимало. Ми памтимо само капитална дела. Знате колико тога је бачено у ђубре и заборављено. Снимало се много и свакодневно. Онда, у том мноштву, испливају квалитетна дела. То се дешава и сада. Има и „треша”, и за свачији укус понешто, али заиста и квалитетних остварења, бољих него икада. Иста је ситуација у позориштима која су заиста пуна, тако да публике не недостаје. Не видим да ће се она угасити, сем ако не дође неки режим којем се то толико неће допасти да ће га забранити. Код нас нема дугорочног плана. Нико не зна шта ће се радити за две године, а камоли прекосутра – искључив је Тимаров.

Будући да се много снима, постоји ли у уметности компромис?

– Сви се ми мало, како је говорио Небојша Глоговац, „прљавуцнемо” у овом послу. Сви имамо децу, плаћамо рачуне и на крају крајева живимо од тога. Тако да компромис мора да постоји. Нису сва дела која радимо велика, капитална, најквалитетнија, нити рађена из уметничких побуда. Неке серије су и прехрамбене, а неке радиш испод свих критеријума хонорара само зато што верујеш у то. Глума је и професија и пасија. Некада је више професија, а некада више страст. Али, срећом, имамо театар где станује глумачка љубав – мудро прича.

Признаје нам да тешко успева да избалансира све обавезе. Треба питати његове ближње како је њима уз све његове обавезе – у шали додаје.

– Ипак, некада мора да се повуче и кочница. У овом послу нема ама баш никаквих правила, нема празника, дана, ноћи, викенда, нема рођендана, слава... Све је у контраритму са било чим – каже.

Имао је ту срећу, наставља разговор, да са Драганом  Бјелогрлићем ради и „Монтевидео, бог те видео” и „Сенке над Балканом”. Према његовом мишљењу, за глумца је највећа награда да учествује у таквим остварењима. Бјела је по ко зна који пут доказао да све што ради, ради на највишем нивоу, ту горњу лествицу још нико није пребацио. Камо среће да је то наш основни стандард испод којег се не иде, сматра Тимаров који се присећа снимања која су била веома захтевна. Људи тога нису свесни. Обично се разочарају када дођу чак и да статирају, јер мисле да ће се лудо забавити, а онда схвате да је мукотрпно.

– Све је то у реду када знате циљ. Привилегија је бити део оваквог подухвата. Друга сезона „Сенки” је, по мени, још боља и јача... То је оно због чега волиш свој посао и хвала Бјели што и даље има снаге, воље и креативности да се на тако добар начин бави овим нашим послом. Надам се да ће ова његова инспирација потрајати – истиче.

У улози душана Срезојевића у филму „Слепи путник на броду лудака”

Поред успешне каријере у позоришту и испред камера, већ годинама се бави и синхронизацијом анимираних остварења, за коју каже да је знатно тежи посао од самог стварања тих филмова.

– Посао синхронизације је јако захтеван, компликован и шизофрен посао и заиста не може свако да га ради. Аниматори цртају онако како глумци интерпретирају, а нама се дешава обрнуто. Ми добијемо готову ствар онако како су урадиле холивудске мегазвезде. Слушамо енглески, гледамо слику, убадамо које речи на српском могу да стану у њихов говорни апарат. Слушаш њих, интерпретираш, глумиш... То је јако тежак, али забаван посао. Радио сам пуно биоскопских анимираних филмова. Често себи кажем: „Е, нећу више!” А онда се моје дете толико добро забави гледајући тај цртаћ да брзо попустим. Недавно сам синхронизовао Гомеза у „Породици Адамс”. Инострана партнерка ми је била моја омиљена глумица Шарлиз Терон која је тумачила Мортишу. Слушао сам је на снимањима и била ми је јако близу, бар аудио. Били смо спаринг партнери. Прелеп је осећај када видиш пуну салу деце како уживају, смеју се и понесу са собом нешто, неки добар осећај.

Поверава нам да му је десетогодишњи син Лазар, којег је добио са бившом партнерком, водитељком Наташом Миљковић, био инспирација да се упусти у овај посао. Радо се присећа и римејка култне емисије за децу „На слово на слово”, коју је снимао када је Лазар био мали. У овој улози је пре свега уживао због сина, али и због великог Душка Радовића, којег треба радити, како каже, у сваком времену. Јер Душко је безвремен...

Све своје слободне тренутке посвећује детету, девојци, пријатељима, као и тренинзима који му изузетно пријају. Када успе, воли да збрише негде ван града.

У наредном периоду гледаћемо га у серији „Клан” Бобана Скерлића, као и у филму „Није лоше бити човек” Душана Ковачевића. Обожава и да гостује у „Државном послу”, а у Југословенском драмском позоришту гледаћемо га у Шекспировом комаду „Много буке ни око чега”. Овим завршава интервју, јер представа само што му није почела.


Коментари0
1ff69
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља