После више од сто година, Србија се одужила својим војницима и цивилима страдалим у Првом светском рату. Њихова имена уписана су у вечност захваљујући шестогодишњем труду Војног архива. С намером да установи детаљан списак српских жртава Великог рата, колектив ове институције је 2013. на иницијативу Министарства одбране започео детаљно проучавање грађе у овој значајној архивској ризници. Истраживачко прегалаштво је резултирало недавно објављеним капиталним делом „Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату – Архивска грађа Војног архива” у издању Медија центра „Одбрана”.

Овај прворазредни подухват од националне важности чини 14 књига на чијих је 8.924 странице пописано 322.877 страдалих војника и цивила, уз електронску верзију на ДВД-ју.

Ово капитално дело већ је овенчано наградом за издавачки подухват године, а његова вредност превазилази историографске оквире и има цивилизацијски и хумани значај, будући да су први пут детаљно пописане српске жртве, при чему је база података остала отворена за допуне и налазе из других архива и извора.

У раду на пројекту био је ангажован целокупан колектив Војног архива, укључујући и његове војне и цивилне припаднике који су у међувремену пензионисани. Како за наш лист каже капетан бојног брода Горан Петровић, који је од 2017. директор ове институције, Војни архив је израдио и софтверску апликацију за упис података који могу да се претражују и „извозе” у различите формате докумената.

Један од рецензената, др Александар Животић, професор на Катедри за историју Југославије Филозофског факултета у Београду, каже за „Политику” да су међу грађом Војног архива коришћеном за прављење пописа биле листе губитака, спискови страдалих, болничке листе, логорске књиге, пописи жртава, затим српски, аустроугарски, немачки и бугарски документи првенствено војне провенијенције и француска санитетска документација. Проучавајући их, истраживачи су наилазили и на тешкоће попут непрецизно вођених евиденција у условима рата, свесног скривања жртава од стране окупационих власти, али и „дуплираних” података.

„Дешавало се да се у два различита документа помиње исто име, презиме, па чак и средње слово и датум смрти жртве, а да се накнадно установи да су то два човека преминула у истом дану, само што је један погинуо а други умро у Бизерти на лечењу. Истраживачи су зато у штампано издање уврстили само оне жртве за које је недвосмислено да ли је реч о једној или различитим особама, док су у електронском издању оставили и дуплирана имена, јер је база података отворена за допуњавање”, каже Животић.

Додатни проблем, каже он, било је и стање постојеће грађе која је више пута премештана.

„Тако је у Другом светском рату сав материјал пренет у Аустрију, на тријажу. Такође, фондови Војног архива су услед неколико пресељавања те установе али и штете претрпљене у НАТО агресији често чувани у неадекватним условима и у знатној мери физички оштећени, а поједини су и добрим делом уништени”, наводи Животић.

Од 322.877 пописаних жртава велика већина су војници, док је страдање цивила документовано у мери у којој је грађа то дозвољавала. Подаци о идентитету страдалих садрже личне податке, време, место а често и околности страдања, војну јединицу којој је жртва припадала као и сам извор што изнете податке чини проверљивим.

„На тај начин је први пут у домаћој историографији утврђен прецизан списак страдалих у коме је постојање и страдање сваке жртве појединачно документовано и доказано”, напомиње Животић.

Ово, ипак, није листа свих жртава рата, већ искључиво оних о чијој смрти постоје докази у грађи Војног архива.

„Цела ова прича неће бити потпуна док се оваква иста истраживања не предузму и у архивима Југославије, Србије, Српске академије наука и уметности и Српске православне цркве, као и у низу локалних архива. Потребно је организовати и теренска истраживања јер нема села у Србији које није поставило спомен-плочу страдалима у Првом светском рату с пописаним именима, која би такође требало евидентирати и проверити. Осим тога, држава би могла да подржи и истраживања домаћих стручњака у релевантним архивским институцијама у иностранству. Тек тада ће бити заокружен напор на плану утврђивања идентитета српских жртава Великог рата”, каже Животић.

Стручну и организациону помоћ у овом подухвату пружили су представници релевантних организацијских целина Министарства одбране – међу којима и Универзитет одбране и Институт за стратегијска истраживања – али и Катедра за историју Југославије Одељења за историју Филозофског факултета у Београду, неколико историографских института и многе друге стручне институције.

„Посебно значајну помоћ су пружили рецензенти: академик проф. др Љубодраг Димић, проф. др Александар Животић и пуковник др Миљан Милкић, као и академик проф. др Мира Радојевић”, каже директор Петровић.

Како до података

Осим куповине електронског издања пописа жртава Првог светског рата, сви који су заинтересовани за увид у базу података могу да се обрате и Војном архиву дописом или да дођу у ту институцију. Подаци из пописа се достављају правним и физичким лицима без накнаде. У блиској будућности, очекује се да буде оформљена и интернет база података која ће бити доступна свим грађанима, каже Горан Петровић.

Пантеон народног памћења

Попис који је сачинио Војни архив је утолико значајнији јер, како подсећа др Александар Животић, читав век од завршетка Првог светског рата југословенска и српска држава нису успеле да утврде укупан број страдалих војника и цивила.

„Било је више покушаја да се утврди број жртава у Великом рату, па је тако двадесетих постојала идеја да буде створен ’пантеон народног памћења’. Ипак, то је стало јер кад год се отварало питање српских жртава, отварало се и питање губитака друге стране. А пошто су обе југословенске државе биле државе помирења, у све то се није дирало”, каже Животић.

Србија се сећа

Пре неколико година, непрофитни сектор у Канади је уз подршку владе те земље покренуо међународни пројекат „Свет се сећа” с намером да се пописивањем свих који су изгубили живот у Првом светском рату ода почаст свакој жртви понаособ. Према речима Горана Петровића, иницијатива Министарства одбране о засебном попису српских жртава настала је у исто време кад и овај канадски пројекат али није део њега.

„Влада Канаде је упутила позив Републици Србији да учествује у пројекту ’Свет се сећа’, који је прихваћен, али је за своје учешће Србија морала да обезбеди финансијска средства. Услед одређених разлога, Министарство одбране је напослетку одлучило да одустане од учешћа у канадском пројекту, али и да се настави с радом на уносу података из Војног архива”, објашњава Петровић.