Нобелова награда за књижевност биће уручена Петеру Хандкеу у уторак десетог децембра у Стокхолму. Можемо само да нагађамо какав ће свечани говор писац одржати пошто је прими, а после многих оптужби на рачун Нобеловог комитета због тога што је најпрестижније признање у литерарном свету доделио писцу који је доследно подржавао Србе. Замислите само како би се Петер Хандке обратио светској јавности, ако би имао неку од шармантних особина нашег народа, и ако би слично јунаку неког домаћег филма примио награду, најпристојније захвалио и онда рекао: „Чекао сам да видим хоћете ли ми икада дати Нобела, после толико година, и сад кад сам се уверио да је и то могуће, сада ћу да га дам колегиници Олги Токарчук, која је проглашена добитницом у исто време кад и ја, додуше за другу годину, па нека она има два.” Можда би се Хандке, поседујући неке српске особине, кладио у то да ће бити лауреат, а онда би победоносно новац уложио у куповину авионске карте „Ер Србије” до Стокхолма, и закаснио на сопствено уручење…
Наравно, све су то пука нагађања, и највероватније је да ће Хандке одржати говор достојан једног Андрића. Али чињеница је да постоје бар две предности због тога што је баш он награђен овим највећим литерарним признањем. Прва је та што ће најзад многи који нису читали његове књиге, већ су се бавили његовим друштвено-политичким ангажманом, најзад почети да му посвећују пажњу. Људи воле да читају нобеловце. Ево, и код нас се обнављају издања његових дела. „Лагуна” наставља са тим послом, издајући „Голманов страх од пенала”, а „Клио” „Дон Хуана”.
Први роман описује психотичну личност, други, јунака који је свој живот посветио лепоти, а ове две књиге само су узорак разноликости литерарног опуса овог аутора, његове способности да критички размишља о људској природи, као и његове склоности да види естетску страну ствари.
Други добар разлог због којег је Хандкеу додељена Нобелова награда јесте преиспитивање. До следећег уручења овог признања западна јавност може да разматра свој однос према слободи мишљења, на шта је опомиње део српских писаца у писму упућеном Нобеловом комитету, Шведској краљевској академији, иностраној и домаћој јавности. А и да вага да ли је књижевно стваралаштво нешто што треба одвојити од друштвеног ангажмана аутора, и од његове биографије. Европска и светска јавност може да размотри и чињеницу да су у Србији и Хандкеова и литература Олге Токарчук биле признате много пре додељене им Нобелове награде, као и то да у овом народу има много политички освешћених људи који разликују добру од лоше политике. Лоша политика је она која због одговорних појединаца кажњава читав један народ.
Могуће је слагати се или не са аутором који је у опозицији у односу на владајуће јавно мњење, али оно што је фасцинантно код Хандкеа јесте то што је он због свог уверења остао сам, његово дело је било потцењено, а он се и даље држао свог става. Тиме је постао више од јунака дневне политике и новије историје, постао је књижевни и филмски јунак.
