четвртак, 06.08.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
среда, 04.12.2019. у 13:40 Драго Пилсел
ПОГЛЕДИ

Ја, син усташа, кажем вам: Покајмо се и помиримо се

Свјестан сам да ће многи пажљиво, можда и између редака, ишчитавати што сад овдје потписани Хрват и хришћанин, рођен и одрастао у крилу усташке емиграције у Аргентини, а који, замислите, кани докторирати на Православном богословском факултету у Београду, има елаборирати на страницама најважнијег дневног листа на Балкану
Јован Павле други у Аушвицу 1979. године (Фото www.auschwitz.org)

Мало људи у Хрватској зна, или се заборавља, да је у селу Кућанци, општина Магаденовац (недалеко од Доњег Михољца), рођен патријарх Павле и да је само због те чињенице у децембру 1991. до темеља минирана црква у којој је крштен. Знамо то добро, село Кућанци је било далеко од фронте, минирање православног храма је носило поруку Србима: „Ми вас овдје не желимо.” Кућанци су мало, али емблематично и важно мјесто када говоримо о суживоту Хрвата и Срба. За Кућанце, написао ми је ових дана мој пријатељ и мјесни западнославонски владика Јован Ћулибрк: „Најважније је да се надамо да они постану мјесто мира и сусрета.”

У суботу 16. новембра у Кућанцима се окупило силно мноштво, јер је патријарх српски Иринеј предводио архијерејску литургију и поновно посветио изнова саграђени храм. То је израван повод за тему коју сам одабрао за ово моје прво јављање у „Политици”, потреба да мало сагледамо ситуацију и сами себи одговоримо на питање: Како стојимо када је ријеч о кајању и о помирењу између нас Срба и Хрвата?

Елем, Иринеј је славио у заједништву с петнаестак епископа и неколико десетака свештеника. Храм, посвећен апостолима светом Петру и Павлу, а изграђен на темељима старе дрвене цркве светог Георгија, миниран је и до темеља уништен, понављам, у децембру 1991. а градња је трајала скоро десет година. Ово је прво што ваља истакнути: у обнови је у великој мјери судјеловала општина Магаденовац којом руководи Стјепан Живковић (из коалиције хрватских странака коју предводи у Хрватској владајући ХДЗ). Био је то начин да се прихвати одговорност, барем морална, за уништење цркве 1991.

​Само непрестано настојање на разумном и утемељеном изношењу чињеница, само коректан одгој и поштено образовање, само искрена молитва, само кајање, само дијалог и међусобни опрост могу нас довести до стварања претпоставке за нормално друштво

Обраћајући се вјерницима, патријарх Иринеј је казао: „Обновили смо храм и надамо се да ће се та обнова пренијети на све народе овог подручја. Жеља је да зла времена заувијек остану иза нас и да се не понове нигдје и никада. Обнова овог храма је и обнова међусобног повјерења и живота.” Могло се чути да ће бити саграђена истовјетна кућа у каквој је живио Павле, као и спомен-црква, музеј-задужбина и конак.

На позив домаћина, епископа Ћулибрка, стигли су и предсједник Вијећа Хрватске бискупске конференције за екуменизам и дијалог пожешки бискуп Антун Шкворчевић, ђаковачко-осјечки надбискуп и метрополит Ђуро Хранић те београдски надбискуп и метрополит Станислав Хочевар. Ово је друго што желим истакнути: у Кућанцима су се братски и срдачно дружили католички (над)бискупи с патријархом и владикама (онкрај тешких ријечи упућених од стране хрватских бискупа патријарху Иринеју у писму потписаном прије годину дана). Тиме што је Иринеј нагласио како су Кућанци мјесто посебног значења, наиме, не само јер упућују на суживот Хрвата и Срба већ зато што тај суживот мора бити обележен карактеристикама које су красиле Павла: изузетна једноставност, смиреност, скромност и доброта, што су људи разумјели и поштовали, свима је са тог окупљања показан утабан пут којим морамо кренути: пут мира и дијалога.

Корак је то конкретан након што су се у Пожеги, 17. јануара ове године, на позив домаћина бискупа Шкворчевића састали бискупи и све владике чије епархије имају сједиште у Хрватској изразивши увјерење „како ниједна стратегија, усмјерена против другог човјека, народа или Цркве не може бити успјешна, јер није у складу с Божјим наумом о човјеку и његовом побједом над злом и смрћу, оствареној у Исусовој љубави на крижу”. Штовише, бискупи и епископи су рекли да не желе остати заробљеници прошлости и губитници у садашњости јер су свјесни да нас у такво ропство води међусобно оптуживање, манипулирање повијесном истином, интерпретација ратних догађаја за дневно-политичке сврхе, вријеђања и понижавања због припадности одређеној нацији или вјери!

Свјестан сам да ће многи пажљиво, можда и између редака, ишчитавати што пак сад овдје потписани Хрват и хришћанин, рођен и одрастао у крилу усташке емиграције у Аргентини, а који, замислите, кани докторирати на Православном богословском факултету у Београду, има елаборирати на страницама најважнијег дневног листа на Балкану. А ствар је врло једноставна и неће бити скривених порука: морамо се осјећати судионицима, сукривцима (у смислу моралне кривње коју је Карл Јасперс описао 1946. након ужаса нацизма), особито ако шутимо пред неправдом и безакоњем, мржњом или нетолеранцијом.

Ја сам морао преузети кривњу оца (Павелићева тјелохранитеља у Буенос Аиресу) и дједова (један је био усташа, други је био сурадник Гестапоа), морао сам се преобразити, морао сам осјетити терет једне обитељи која је стала на страну усташтва и нацизма. Само непрестано настојање на разумном и утемељеном изношењу чињеница, само коректан одгој и поштено образовање, само искрена молитва, само кајање, само дијалог и међусобни опрост могу нас довести до стварања претпоставке за нормално друштво.

Сватко од нас, премда на различите начине, сасвим сигурно има повода да сам себе преиспита моралним увидом и не мора признавати никакву инстанцу осим властите савјести. Ако је свети папа Иван Павао Други могао клекнути у Аушвицу (7. јуна 1979) и ако се могао у име Цркве покајати за све страхоте учињене у њено име (пред Ускрс 2000), што чекају хрватски бискупи и зашто не напишу један цјеловити документ посвећен одговорности католика у страдању Срба под усташама? Браћо Срби, није ли вријеме за узвратну гесту? Није ли заиста наступило вријеме да се престанемо мрзити? Тај пут „јединства и мира”, сматрам, нитко не смије избјегавати!

******

Ко је Драго Пилсел, нови колумниста „Политике”

Драго Пилсел рођен је 21. септембра 1962. у Буенос Ајресу у породици послератних хрватских и немачких исељеника. Дипломирао је машинство, новинарство и теологију (студије који је започео у Буенос Ајресу 1986. где му је професор био и садашњи Папа Фрањо), а у Осијеку је магистрирао у области моралне и политичке теологије. Недавно је уписао докторске студије на Православном богословском факултету у Београду. У новинарству је пуних 40 година.

У Хрватску се преселио у мају 1989. као припадник фрањевачког реда. Фрањевце је напустио почетком 1991. године, потом је прешао  у ријечку богословију, коју је пак напустио крајем октобра исте године након погибије-нестанка млађега брата Бранка, припадника Хрватске војске, у близини острва Шипана (након размене ватре с патролним чамцем 178 Југословенске ратне морнарице), да би тада и сâм приступио Четвртој. бригади ХВ-а у Далмацији.

Пилсел је дуго активан на цивилној и политичкој сцени Хрватске и међу првима је проговорио о злочинима хрватских снага над преосталим Србима након „Олује”. Због тога је и постао члан Колације за РЕКОМ. Уредник је портала аутограф.хр где наставља да пише седмичну колумну „Демокроација”, која излази без паузе од 1995. када је покренута у ријечком „Новом листу”. Уређује и теолошку библиотеку „Знакови времена” у издавачкој кући „Сyнопсис” (Сарајево-Загреб). Води емисију „Вријеме суодговорности” на Фејс ТВ у Сарајеву. Аутор је више књига међу којима је аутобиографски бестселер „Аргентински роман”. Живи и ради у Загребу.

Коментари72
8b10d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Деда
Пошто српски и хрватски политичари не сарађују и уопште не комуницирају, дијалог одржавају цркве. Оне то и чине, слава им. Велику захвалност дугујемо владикама Ћулибрку, Порфирију, Григорију и хрватским бискупима који скупа граде мир, суживот и међусобно поштовање.
Dragan Pik-lon
Bilo bi dobro da nam gospodin Drago Pilsel jednom u Politici prestavi svoj stav o kanonizaciji kardinala Stepinca za sveca.Koji je vec uvrsten u blazene(Papa Vojtila).Tada cemo znati o kakvom pomirenju govori gospodin.Jer bas na pitanju Stepinca je onemoguceno Papi Franji da poseti Jasenovac.Hrvatski Kler se udruzio protiv Pape.Koji ne kontrolise svoju pastvu u NDH 2.Samim tim je svako pomirenje nemoguce i katarza gurnuta u duboku i mracnu Jamu...!
Деда
ДРАГО Пилсел нас подсећа на јануарски скуп у Пожеги где су бискупи и епископи заједно изјавили “да не желе остати заробљеници прошлости и губитници у садашњости јер су свјесни да нас у такво ропство води међусобно оптуживање и манипулирање повијесном истином”. Обзиром да смо се међусобно често сатирали због верске нетрпељивости, надамо се да ће обе цркве ојачати сарадњу уз обострано поштовање.
Zoran Kragovic
Treba odati priznanje Politici sto se usudila da objavi ovakav tekst
Simo
Milosevic i Tudman su i planirali da mi iz Krajine nestanemo da bi se braca "mirila".

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља