уторак, 07.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:33
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: проф. др МИЛОМИР НИНКОВИЋ, председник Европског удружења за пластичну и реконструктивну хирургију

На српским телевизијама готово свака жена која се појави има велике усне и огромне дојке, што је постао стандард

Успешну трансплантацију обе шаке урадио сам у Инзбруку код пацијента Теа Келца, полицајца који је у експлозији бомбе изгубио руке, што је било револуционарно. Тај човек нормално живи и путује мотором по свету
Аутор: Данијела Давидов-Кесарнедеља, 24.11.2019. у 21:30
(Фото лична архива)

Професор др Миломир Нинковић, шеф Клинике за пластичну, реконструктивну, хирургију шаке и опекотина болнице „Богенхаусен Минхен клиник” у Немачкој и гостујући професор на више универзитета у Европи и САД, сврстава се у најбоље лекаре на свету, по коме неки од захвата које је осмислио носе име у медицинској литератури.

Урадио је јединствену трансплантацију шака и обе шаке с подлактицама, осмислио је решавање проблема парализе бешике, спровео је у дело идеју како помоћи људима који не могу да подигну стопало, а успео је и да изуме методу којом доња усна због карцинома може у целости да се одстрани и с трансплантираним мишићем с натколенице поново реконструише. У мају је постао председник Европског удружења за пластичну и реконструктивну хирургију (ЕУРАПС) а имао је част и да у јуну одржи предавање у Британском конгресу (БАПРАС конгрес).

У разговору за „Политику” овај врсни стручњак истиче да је најлепше године живота провео у Југославији и да је на то поносан.

Један сте од малобројних лекара на свету који је позван да пред Британским БАПРАС конгресом одржи предавање „Gillius Lecture” посвећено енглеском хирургу сер Харолду Гилису, који се сматра оцем пластичне хирургије. Колико је то значајно?

То је највеће признање за једног хирурга. Углавном су били позивани Енглези или Американци да држе предавања, а ја сам први који је позван с немачког говорног подручја. Приказао сам им све нове операције које сам увео у праксу кроз тему „Како решити проблеме у пластичној и реконструктивној хирургији кроз иновације и креативност”. Њих је одушевио спектар интервенција којима се бавим. Сер Харолд Гилис је био творац модерне пластичне хирургије и помогао је развоју пластичне хирургије и у СФРЈ, заједно с Јосипом Брозом Титом. Захваљујући њима прво одељење пластичне хирургије је формирано на ВМА 1948. године, које је постало водеће у свету. Ту је била добра едукација. И ја сам провео три месеца на том усавршавању. У бившој Југославији је била одлична сарадња између свих центара и могли смо доста да научимо једни од других.

Какво је ваше мишљење о садашњем стању пластичне и реконструктивне хирургије у Србији?

У Србији се догодила промена, као и свуда у свету: процветала је естетска медицина. На српским телевизијама готово свака жена која се појави има велике усне и огромне дојке, што је постао стандард. Американци су први схватили да је боље да се баве естетском хирургијом јер се ту зарађује новац, па су многи одлучили да се само тиме баве. То доминира и у Србији. Други проблем је што не постоји ниједан прави центар за едукацију кадрова. Сви центри који су постојали у бившој Југославији су пропали. Недостаје ентузијазам и потреба да се стварају неке нове ствари, јер су људи принуђени да раде оно што ће да доноси велики новац. То много лакше постижу стављајући филере и ботокс ради подмлађивања људи, него да се баве озбиљном хирургијом. Будући да су многи пластични хирурзи одлучили да се баве естетиком, заборављена је област реконструктивне хирургије. Лако је од реконструктивног хирурга направити естетског, али обрнуто то није могуће.

Многи лекари управо због боље зараде одлазе да живе у иностранству. Да ли примећујете да их много има и у Немачкој?

То се примећује. Има много медицинског кадра који потиче с овог подручја. Али је жалосно што се тако губе стручњаци. Када сам деведесетих година прошлог века одлучио да из Сарајева одем у иностранство догодило се то да је од нас 12 хирурга – свих 12 одлучило да оде. И сви су направили фантастичне каријере у Америци, Канади, Кувајту, Шведској, Енглеској... Замислите каква је остала празнина тог тренутка с кадровима. А то није могуће лако попунити за неколико година. У болници у којој радим у Минхену се говори наш језик на сваком кораку. Када је лежао у тој клиници сарајевски глумац Јосип Пејаковић био је зачуђен како сви говоре језике из бивше Југославије, па ме је питао: „Извините професоре, говори ли неко овде немачки језик.”

Ушли сте у анале медицине као лекар који је обавио успешну трансплантација обе шаке, која је трајала 18 сати?

Та интервенција је урађена 8. марта 2000. године у Инзбруку код Аустријанца Теа Келца, полицајца који је у експлозији бомбе изгубио обе шаке. То је било револуционарно, јер је реч о другој таквој интервенцији на свету, која је обављена у кратком периоду после прве трансплантације у Француској. То је такозвана ало трансплантација, која подразумева да се с тела преминулог узима део и пресађује пацијенту коме је то неопходно. Није нам била проблем хируршка интервенција. Постојао је имунолошки проблем: да ли ће организам пацијента одбацити орган. Бринули смо да ће доћи до јаке реакције организма због коже и да нећемо моћи постојећим лековима да спречимо одбацивање органа. Шеф трансплантационе хирургије је преузео на себе ризик у вези с терапијом и успели смо. До сада је на свету урађено око 140 трансплантација шака.

Ово је други приступ трансплантацијама и можда ће у њима бити будућност, ако се нађе решење за спречавање одбацивања пресађеног органа кроз такозвану имунолошку толеранцију. Данас се јако много ради експериментално на том подручју.

Да ли тај пацијент и данас нормално покреће руке?

Тео Калц је имао две жеље: да може да иде у тоалет самостално и да не мора никога да моли да му помогне, а друга је да може рукама да додирне супругу и ћерку. Он данас на десној шаци има око 80 одсто функционалности, а на левој нешто мање. И најбољи је амбасадор те операције. Позивао сам га и на конгресе да одржи предавање „Мој живот с трансплантираним шакама”. Сви су желели да додирну његове руке. Тај човек нормално живи, путује мотором по свету. Две године након трансплантације сео је на мотор и отпутовао на Северни пол, возећи чак 4.500 километара. Затим је отишао у Јужну Америку, прешавши мотором више од 20.000 километара. Догодило се да је због једне пуцњаве тамо пао с мотора и сломио подлактицу. С тако сломљеном руком вратио се у Аустрију где је збринут хируршки.

Да ли сте имали прилике да још који пут урадите овакву операцију?

Да, имао сам још једну обострану трансплантацију шака с подлактицом и то је био први случај у свету да су трансплантиране обе шаке с подлактицама. Ту операцију је опет направио исти хируршки тим у Инзбруку у Аустрији у априлу 2003. године. Након тога сам се преселио из Аустрије у Немачку где сам добио место шефа једне од највећих клиника за пластичну хирургију у тој земљи. Тражио сам и добио дозволу да могу да радим трансплантације. Али услов је да морате да имате хуману лабораторију за трансплантацију органа која кошта око пет милиона евра. То не могу да приуштим. Постоји и проблем селекције пацијената и плаћања имуносупресивне терапије.

Урадили сте у Инзбруку и јединствену операцију када сте с натколенице скинули један мишић и пресадили га на доњу усну пацијенту који је имао карцином? Како сте дошли на ту идеју и да ли сте поносни што се интервенција сада зове вашим именом?

Када лекар добије изазовне случајеве јављају му се идеје како да нађе оптимално решење за такве компликоване ситуације. Пацијент је имао само 21 годину, а због тумора му је требало одстранити целу доњу усну. Без доње усне не можете да једете, пијете и разговарате. Да су биле примењене стандардне методе, уништили бисмо му цело лице. Годину дана после операције вратио је потпуну функцију доње усне и контракцију мишића, чак је могао да звижди. Тај случај сам приказао на скупу који сам имао с „Мејо” клиником. Драго ми је да је наставио да живи нормално, постао је ректор на једном универзитету. Данас је то стандардна метода реконструкције доње усне у свету.

Памте се и случајеви када сте једном пацијенту, коме је машина откинула шаку, помогли да се она зашије и да више нема проблема, а значајна је и интервенција којом решавате парализу бешике.

У „Лансету” смо 1997. године публиковали приказ случаја пацијента коме смо узели функционални мишић с површине за реконструкцију органа. Дакле, узме се мишић с леђа, пребаци се на мокраћну бешику а истовремено се зашију крвни судови и нерви. Мишићи су веома глупи, они раде оно што им нерв каже. Тако смо потврдили да се он исто понаша на трбуху као што је на леђима. Проблем је што људи с парализом бешике, да би мокрили, једино могу да се катетеризирају 5–6 пута дневно, што им отежава социјални живот. Када се мишић узме и пресади на нерве трбуха пацијент може да испразни мокраћну бешику захваљујући тим нервима и контракцији трбушног зида. Ми смо искористили синергизам у контракције трбушног зида и пражњења мокраћне бешике. Успели смо ту методу да уведемо у клиничку праксу, сада се ради свуда у свету и има урађених више од 70 операција. Пре него што смо постигли успешну интервенцију, две године смо радили експерименте на животињама у Мађарској.

Осмисли сте и посебну методу којом се враћа функционалност стопала?

Док сам радио као асистент у КЦ Сарајево имали смо случај младог човека који није могао нормално да хода, јер није могао да подигне стопало због повреде такозваног перонеус нерва. Уз помоћ пресађивања нерва и мишића са задње стране потколенице на предњу страну стопала, успели смо да му вратимо функционалност и човек је после осам месеци могао да хода најнормалније. Сада се та метода стандардно свуда изводи. Американци су ме звали више пута да им презентујем методу, јер њима она много значи због пропадања мишића потколенице услед повреда војника. Пацијенти губе потпуну покретљивост стопала. Моја метода је идеално решење за тај проблем. Поносан сам када колеге прихвате методу коју сам први објавио још давне 1994. године и као коаутора те публикације узео своје учитеље из Сарајева, проф. др Старовића, др Шућура и др Марковића. Швајцарци су објавили диван рад и написали „по методи професора Нинковића”. Када одем у пензију волео бих да направим центар за едукацију младих кадрова.                                                                        Данијела Давидов Кесар

 

Србин из Херцеговине оперисао председника Хрватске

Оперисали сте бројне познате личности с простора бише Југославије. Али највише прашине у јавности се подигло када се урадили интервенцију бившем председнику Хрватске Иви Јосиповићу. У тамошњим медијима су били текстови о томе зашто неко из њихове земље није оперисао председника већ је то урадио Србин из Херцеговине. Како сте на то реаговали?

Оперисао сам и покојног Ивицу Рачана. И тада је било доста дискусије у јавности када је дошао у Минхен да га оперишем. Јосиповића сам оперисао у Загребу. Он је за мене био пацијент као што су и сви други. То што је он био председник је његова ствар, а не мој проблем. Имао је проблем с руптуром мишића једног капка и није могао да га подиже. Када се умори, у вечерњим сатима, није могао да отвори око и чита. У Хрватској су му радили масаже које му нису помогле. Једино што је могло да се уради јесте интервенција реконструкције тог мишића. За мене је то било само још једно добро дело којег се не стидим, јер бих то урадио за свакога. Нисам читао лоше коментаре, али јесте моја супруга, која се згражавала читајући разне негативне текстове. Најважније је да сам му помогао. Остали смо у контакту и понекад одемо на кафу. Кад год могу одазивам се на позиве с Балкана да помогнем. То је велика част за мене. Често долазим у Сомбор код једног пријатеља да помогнем око компликованих операција.


Коментари23
d69d8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Анка
Катастрофа! Јадне су те жене, мушкарци, а и цијело друштво, које види вриједности у силиконима, а не у људскости, образовању, обитељи, скромности, хуманости...... Кукала вам мајка...
Milos miokovic
....... pa devojcice po gradu idu ko porno stars.....
ЦЗВРС
То није стандард, већ изопаченост. А и одвратно је.
v stepanovic
Renomirani profesor se ocigledno uzdrzao da izjavi da je Srbija cak uspela da trivijalizuje i njegovu uglednu profesiju. Srbija je postala nacija 'Parova', 'Zadruge' 'Happy TV' i 'Pinka', gde se uzivanje turbofolka najbolje dozivljava sa iskljucenim zvukom na televizoru. Ako vam ni to nije dovoljno tu su 'Alo', 'Informer', 'Telegraf' i ostali da vam dopune vizuelna dostignuca plasticne hirurgije.
Srdjan Loncar
Estetske operacije usne treba zabraniti, ne zbog onih na kojima se nto muchenje radi, vec zbog onih, koji ih gledaju na TV i u svakidasnjem zivotu. Ako rucavas i vidis na nekome ono nabubrelo crevo na usnama, nad kojima individua nema nikakvu kontrolu, ne mozes da nastavis da jedes. Rekonstr. hirurgija je susta suprotnost, spas zivota. Ovde imate olimpijskog sampiona, nosioca zlatne medalje. Taj perfekcionizam (Novak Djokovic, Mihailo Pupin.. u svom poslu) treba slaviti, stremiti ka tome.
Misa
Gledanje televizije nije obaveza. A ima i toliko kanala da uvek mozes da promenis.
Препоручујем 17

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља