четвртак, 12.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Украјинско питање тражи свеправославни одговор

Иницијативу сличну овој најновијој, коју су покренула двојица грчких митрополита који траже Свеправославни сабор поводом аутокефалности ПЦУ, имала је и српска црква, али на њу није стигао никакав одговор Цариграда
Аутор: Јелена Чалијапетак, 22.11.2019. у 22:55
Са­бо­р СПЦ кон­ста­то­вао је да је нај­ве­ћи пр­о­блем цр­кве да­нас рас­кол у Укра­ји­ни (Фо­то СПЦ)

Свештени синод Руске православне цркве данас би требало да изнесе свој став о недавној одлуци александријског патријарха Теодора да призна „Православну цркву Украјине” и на литургијама помиње Епифанија Думенка, који је на њеном челу.

Одлуку да међу патријархе помесних православних цркава за које се моли уврсти и Думенка, поглавар древне Александријске патријаршије образложио је речима да „признавањем цркве Украјине почињемо да решавамо проблем”. Додао је и да је одлуку донео „из поштовања према васељенском патријарху и Цариградској патријаршији”, као што је својевремено митрополит Игнатије позвао грчки Синод да призна ПЦУ због јединства са Васељенском патријаршијом, јер „то је јединство које не смемо доводити у питање зато што оно подразумева јединство тела наше Цркве и наше јерархије”.

Да је признавање украјинске аутокефалности пут ка решењу проблема, који све више компликује односе међу помесним црквама, али и унутар њих самих, не слажу се чак ни сви грчки архијереји. Двојица митрополита, Серафим Пирејски и Серафим Китире и Антикитире, упутили су почетком месеца свим православним црквама писмо у којем предлажу сазивање свеправославног сабора, макар и без учешћа васељенског патријарха, како су пренели медији. Они сматрају да су примањем у окриље цркве непокајаних расколника, шизматика и оних који никада канонски нису рукоположени, дубоко потресени сами темељи Цркве, због чега траже да се питање размотри на свеправославном нивоу. То свакако, није прва оваква иницијатива – сличан предлог имала је, између осталих, и Српска православна црква, која је и пре формалног признавања ПЦУ, али и после тог чина, преко својих највиших органа, Светог архијерејског сабора и синода, али и патријарха Иринеја, затражила од Цариграда да „украјинско питање” решава братским дијалогом са руском црквом, уз учешће осталих помесних цркава. То се није десило тада, а што време више одмиче и што више православних архијереја не служи ни литургије заједно, изгледа и све мање извесно. Ипак, протојереј-ставрофор др Дарко Ђого, професор Богословског факултета у Фочи, истиче за „Политику” да иницијатива грчких митрополита није нимало неважна. Напротив.

– То је позив на сабор свих православних епископа из свих помесних цркава који хоће да се обједине око једног виђења цркве, а то је виђење блиско и мени и већини православних теолога у СПЦ: саборне цркве унутар које нема реалне власти ни примата, али нема ни пасивног конфедерализма – каже Ђого.

А то су управо два виђења саборности какве имају Цариград и Москва, додаје наш саговорник. Једно је, како додаје, саборност под директним надзором Цариграда, који подразумева примат васељенског патријарха, а друго је „пасивна саборност” или „конфедерализам”, који заступа Москва, и према којем су све помесне цркве нека врста конфедералних јединица у канонском и евхаристијском јединству, али без институције која би ту саборност непрекидно остваривала. Грчки митрополити, истиче Ђого, саборност виде као догађај директно из бића цркве – ни цариградско ни московско виђење.

– Цркве ће вероватно у вези са тим позивом да делују помало суздржано. Међутим, када је започет пројекат украјинске аутокефалије, тада су њени поборници говорили да ће помесне цркве једна за другом да признају новолегализовану структуру и да ће се ствари решити саме од себе. То се није десило само од себе него под експлицитним геополитичким притиском, који се више и не крије, а такође и непосредним притиском Цариграда на помесне цркве. Цариград није оставио слободу ни Атини ни Александрији да саме одлуче. Већина цркава је сматрала да ће својом пасивношћу, непризнавањем ПЦУ, али и непрекидањем односа са Васељенском патријаршијом, показати Цариграду да се не слаже са њиховом одлуком. Очигледно је да Цариград неће бити пасиван, и ти грчки митрополити нису случајно они који артикулишу потребу за свеправославним сабором јер су били под директним притиском. Можда ћемо сви за годину-две пожелети тај свеправославни дијалог, али ће моменат већ бити пропуштен. Због тога би било добро да се та иницијатива схвати много озбиљније – истиче Ђого.

Украјинска аутокефалност

Дарко Ђого превео је на српски језик „Томос о аутокефалности” (Патријаршијски и синодски томос којим се успоставља црквени аутокефални статус Православној цркви Украјине). Цитирајући из тог документа да „аутокефална црква у Украјини за своју главу познаје најсветији апостолски и патријаршијски престо”, дакле Васељенску патријаршију, као и да „у случају већих питања црквене, догматске или канонске природе, Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан је да се… обрати нашем најсветијем патријаршијском и васељенском престолу”, у ауторском тексту о Томосу Ђого је констатовао да се у исто време спомиње аутокефалија, „потпуна црквена независност од спољашњег утицаја”, док је оно што се дарује ПЦУ „нешто мање од аутономије”.

– Давањем аутокефалије, Цариград у исто време решава питање Украјине, подиже себи овлашћења на давање аутокефалије, па чак и на то да може да признаје као црквено постојеће оне који су из перспективе канона црквено непостојећи, јер чланове „Украјинске аутокефалне православне цркве” није рукоположио никада ниједан канонски епископ. Москва је пасивна, она се и даље, врло погрешно, узда у своју геополитичку и финансијску моћ, док Цариград тренутно нема никакав интерес да преговара. Њима је само интересантно да се наратив о њиховој моћи, могућности да дају аутокефалију, прошири и призна – истиче наш саговорник.


Коментари30
370fe
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Радојко
Православни свет је на испиту, смањена је могућност промишљања и договора, дијалог је загађен интересима великих сила. У „трећи Рим“ су упрте очи великог броја православних верника, али Москва зацело има и своје световне циљеве. С друге стране, Руска држава је препрека многим западним амбицијама и плановима, што утиче на став западних центара моћи према целом православљу, они не желе јачање православног дијалога и договора, више им одговара распарчавање православља, они то подстичу кад год могу.
usaf
@Dragan P.-Svi moji komentari su na bazi cinjenica,a nikako "antisrpski"!Sto je to u mom komentaru-antisrpsko?Ocigledno vama i slicnima je "opran" mozak tokom devedesetih,pa u svim neSrbima vidite neprijatelje!Tipkam komentare sprotivu srpske politike iz devedesetih,koja je dovela do ratova!
Чињенице
@usaf Злочиначка и терористичка Територијална одбрана Словеније је убила младиће, регруте на одслужењу војног рока. Затим су паравојне сепаратистичке усташке формације су напале касарне ЈНА и српски народ у Далмацији, Славонији и Хрватској. У Босни и Херцеговини су муслиманске сепаратистичке снаге отвориле ватру на српске сватове, мучки су запуцали на људе који су дошли на свадбу... То је довело до ратова, никаква српска политика.
Препоручујем 8
Драган П.
Прво, сам ваш надимак је антисрпски, зна се шта је УСАФ и која му је улога била 90-их. Друго, чак је и овај ваш коментар антисрпски, јер нису (само) српски народ и српска политика криви за ратове 90-их, већ су криви и остали, и више од Срба, али то је преобимна тема за 1 коментар. Треће, знамо се, често сте овде и знам добро ваше ставове, које сте и сад поновили и који јесу антисрпски. И четврто, то никакве везе нема с тим да ли сте Србин или не. Има доста и Срба, ваших истомишљеника.
Препоручујем 9
Војин
@ Мирославе, ако полемишете са мном дајте ваш меродавни извор или говорите полуистину коју често користе ботови али и они наши џибери који релтивизују све и свашта, мислећи да су паметни - без икаквог дугог аргумента. Моји извори су, поред осталих* : "Петар Велики" од Захарија Орфелина, Србина присутног на двору Катарине Велике са могућношћу да проучава руске архиве. Био је пријатељ Пушкинов и дописивао се са Волтером. Већ и врапци знају да се Рим поделио на Источно и Западно Римско цраство..
Мирослав
@Војине, не полемишем али након овог контрадикторног одговора молим Вас појасните следеће. До када је трајало Источно римско царство? Када и где је настала Византија? До када је трајала "та" Византија? Пореклом са Славено Србин и Растково светосавље пре свега прихватам као духовност. Националне религије сматрам "империјалним алатом". Хришћанство прихватам док се држи оне, "Када пођеш са севера Африке или Еритреја, преко Европе па до Шкотске, свуда ћеш срести брата". О џиберима мислим исто.
Препоручујем 3
Puno ime
Московско царство - све до 1720, Русиja /Россиа - назив уведен царом Петром Првим из Грчке, према томе...
Бранислав Станојловић
Као и у Црној Гори то је све последица политике оних на власти. У Украјини то су нацистички католици и унијати.
Иларион Михајловић
И екумејци, који седе како и у Цариграду тако и у Београду и продају све зарад своје позадине и моћи. То нису православци, без обзира што се ките златним свештеничким одорама.
Препоручујем 7

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља