недеља, 15.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:26

Лековити жамор уточишта у Светогорској

Аутор: Милош Лазићуторак, 19.11.2019. у 20:00
Српска кафана (Фото Д. Жарковић)

Неупућени су се чудили причи да станари Светогорске улице надомак Атељеа 212 две године ока нису склопили јер би им први дремеж, ако би и утонули у то блаженство, био испрекидан – заглушујућом тишином! Али не зато што се јавни саобраћај привремено иселио из прометне улице, већ због мучнине изазване душевним болом. Тек кад је недавно стара добра „Српска кафана” поново отворила двери, читав случај се разјаснио и све се вратило на старо. Јер њен тихи жамор је за комшије читав век био најлепша успаванка, а бледа светлост иза широких, неспретно застртих излога била им је светионик, најпоузданији путоказ и у најцрњем мраку (а ако престарели у овом мраку препознају подлу метафору, биће бар делимично у праву).

Тако је непарна страна Светогорске улице опет продисала. Запослени у Радио Београду поново ће имати где да предахну на дугом путу до колега из Телевизије Београд, и обратно, предани домаћини који опроштај греха купују недељним одласком на Палилулску пијацу имаће где да спусте цегере и да се издувају, позоришни прегаоци знаће где да наставе када им Новица затвори шанк у клубу иза Атељеа, усамљени људи ће се после две године чамотиње у тој кафани опет осећати као да су дошли код тетке на славу... а тек родитељи што новогодишњи „матине” проводе у њој опуштено чекајући наследнике који неуморно зује Улицом отвореног срца!

Наша посла

Иако ће се познаваоци проблематике заклети да је читав тај каламбур почео 2008. године са усвајањем Закона о реституцији, о враћању неправедно одузете имовине преживелим наследницима, то није сасвим тачно. Прича је мало старија.

То здање у Светогорској, које после силних пренумерација данас носи број 25, подигао је 1923. године овдашњи трговац Лука Ђурић. Пре него што су се у њега уселили први станари, одлучио је да раскошни локал у приземљу не намени трговини, већ ресторанском послу. А ипак, већ након годину дана, када је у зноју докучио да кафана не тражи слугу већ господара, своју радњу је издао под кирију неком Ужичанину који је отворио нову и наденуо јој име – „Код Ере”.

Весела повест Београда не бележи када је кафана постала српска, нити шта се с њом догађало током окупацијског пакла и послератног чистилишта, али та зграда је национализована „у затеченом стању”, а кафана са затеченим именом. Можда јој назив није мењан јер је у комшилуку, у Косовској улици, деценијама радила кафана-пивница „Србија”, док је на Чубури, у стрмоглавој Улици престолонаследника Петра, доцније Максима Горког, нешто ниже од „Соколца”, госте дочекивала крчма „Стара Србија”. Ако ћемо поштено, било је то превише србовања за онолицни Београд, али ако се узме у обзир да је у њему тада чак шеснаест улица и тргова понело име Јосипа Броза (за живота, а у најразличитијим комбинацијама), ето још једног могућег разлога.

(Фото И. Милутиновић)

Нови живот старе „Српске кафане” почиње тек када је Бојан Ступица 1964. године завршио здање Атељеа 212, а ансамбл, који је до тада таворио као подстанар у згради „Борбе”, коначно дошао до своје сцене. Посматрано из кафанског угла – у први комшилук, такорећи врата до врата.

Од тада, дух кафане стварали су глумци, сценаристи, редитељи, сценографи, шминкери, гардеробери, столари, мајстори расвете, електричари... и бројни посетиоци њихових слободоумних, авангардних представа. Круна гостопримства је над кафаном од 1967. године, натакнута раскрављеном душом позоришних трупа из читавог света, односно гостију првог, а затим и свих осталих БИТЕФ-а. За оно после, зна се.

Улица затвореног срца

Здање у Светогорској 25 враћено је Лукиним потомцима. Ако, ваља се. Оно, могло је и раније, мада никад није касно. Међутим, испоставило се да је наследника више, те да би сваком од њих припала само мрвица оставштине. На све то, према писању истраживачких новинара разних шарених издања, сагласни су до те мере да озбиљне новине таква и слична „открића” никад не би ни преносиле, због уважавања читалаца и грађанске пристојности.

Оно што би могло да се објави то је да је до затварања кафане пре две године, кад су наследници ступили у посед, дошло због неразумног повећања закупа: наводно, са 1.200, на чак 7.000 евра месечно. Готово шест пута! Па, иако би то могло да се припише истом оном „истраживању с циљем истинитог информисања”, таква рачуница сатерала је страх у кости не само заинтересованим кафеџијама, већ и несуђеним гостима. Ових потоњих нарочито, јер су у магновењу све будуће цехове у некад драгој кафани, која се рашчула по ценама за свачији џеп – иако је инаџијски точила „кратка пића” у паковању од 0,05, а добра гурманска јела пред госта износила у чинијама, а не тањирима – множили са шест!

Ипак, „Српска кафана” крајем октобра поново је отворила двери. Бојажљиво смо приступили кафани, дохватили се првог стола до врата због безбедније одступнице, и благоизволели поручити пиће. Кад, услужује нас „предратни” келнер, исти онај што нам је обигравао око стола и пре две, пет или десет година?! Обрадовао се од срца што смо се препознали, па навалио да части, као да су му после две године избијања на праг дошли блиски рођаци. Море, замало...

И изљубили смо се, али тек кад нам је испоставио цех, а ми открили да нема драматичних промена нити оног припрећеног „множења са шест”, да је све као некада у том добром старом светогорском уточишту.


Коментари4
40478
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Никола
Седамдесетих година 20 вијека служио сам ЈНА на Вождовцу,доста времена проводио по београдским позориштима и оближњим кафана пре и после представа. Једна од тих кафана била је Српска кафана која је за мене била велико изненађење због своја 4 СССС. Тад се баш није пуно србовало по Београду.Тако нешто могло се видјети у Београду само у цркви и у овој кафани. Унутра су биле слике истакнутих српских јунака што је давало посебан амбијент овој кафани. Храна,пиће и услуга били су на великом нивоу.
Деда
“Српској кафани” се радујемо. Ту смо се често и лепо гостили домаћим специјалитетима, после представа у Атељеу 212. Добродошла !
Б. Лаковић
И моје друштво и ја смо увек избегавали ову кафану (а често баш кафанчину). Пуна самоважних медиокритета и димчине. Тако ми је мило кад се у дневном листу објави чланак у коме се тепа новинарима! Зар не схватате да је то неукусно?
Slobodan - Boda
Gospodine Lazicu (autor), hvala Vam za ovu lepu pricu.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Магазин

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља