„Моје је да истражујем могућности материјала, логику форме, смисао коришћења.”

Да речи дизајнера нису само пуко низање квалификација доброг дизајна, сведочи и овај сто који је све друго само не обичан.

Он је далеко од онога што бисмо назвали „предмет у комбинацији дрвета, стакла и метала, намењен обедовању мањег или већег броја особа у зависности од породичних потреба и могућности стамбеног простора”, а што је иначе класична дефиниција трпезаријског стола.

Не, то је намештај који изазива радозналост и активира бројне асоцијације. Да ли ноге стола, у облику снажних стилизованих мушких корака, пружају стабилност или, тиме што сваки од та два пара ногу вуче на своју страну, тестирају издржљивост горње површине стола?

Горња површина стола израђена је у комбинацији стакла и метала, тако да размицањем ногу добијамо већу површину плоче стакла, а примицањем мању, јер стакло нестаје у „футролама” метала и остаје само метална плоча.

Какву нам поруку шаље Сантакјара? Можда „прошетајте после ручка или вечере” или „када кажемо − ноге, онда нека то буду праве ноге, а не некакве равне летве”. А можда поруке и нису тако прагматично-спортске природе, већ у себи крију и нешто романтичније. Наиме, изнад плоче стола, ноге се настављају у веома лепе посуде које могу послужити да се у њима нађе ваза са шареним цвећем или посуда са сочним воћем, што су иначе уобичајени украси сваког стола у соби.

Аутор је волео да експериментише и нарочито је био заинтересован да те своје експерименте представи јавности на бројним самосталним и колективним изложбама широм света. Овај необични сто за обедовање данас кошта 9.800 евра.

 Денис Сантакјара

Италијански дизајнер, рођен је 1950. године у месту Кампањола. По завршетку студија започео је своју каријеру као сарадник у индустрији аутомобила. Крајем седамдесетих година почео је да дизајнира веома необичне и занимљиве предмете за опремање ентеријера. Бавио се истраживањем свих аспеката модерног дизајна. Користећи своја знања из области нових технолошких могућности, покушао је да оствари синтезу између уметности, дизајна и архитектонских форми. Радио је као консултант у многобројним компанијама које су се залагале за нов приступ дизајну и које су биле окупљене око идеје „neodesign” и „neoimmagne”. Имао је самосталне изложбе на Бијеналу у Венецији, у Гран Палеу у Паризу, у Берлаге музеју у Амстердаму. Његови предмети део су сталне колекције Националног музеја модерне уметности у Токију, МОМА у Њујорку, Музеја декоративне уметности Лувра у Паризу, Витра музеја, музеја Алвара Алта у Хелсинкију и многих других.

Арх. Радмила Милосављевић
www.dopisna-skola-ambijent.rs