среда, 01.04.2020. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:20

Рајска башта кнеза Лазара

Аутор: Радмила Тодић Вулићевићсубота, 23.11.2019. у 18:00
(Новица Коцић)

„Видиш оно брдо право, тамо је Прилепац. Тамо је рођен кнез Лазар. А тамо, на оном брду је Црква Св. Димитрија у којој су га крстили”, спуштеним тоном говори ми мој сапутник, тихи професор, док се возимо аутобусом према Гњилану. „Ово је село Доберчане у коме се налази лековити извор Свете Петке. Албанац је воду скренуо у свој посед, дешавале су му се лоше ствари у породици, а онда је сањао да мора да врати воду у њен ток. Вратио је воду и дуго одржавао црквено двориште. Косио је траву. Тако причају људи. Многи га памте. Ово је сада Кметовце. Отац Кирило назвао је ово село рајска башта кнеза Лазара. Ту се сви баве повртарством. Узгајају паприку, парадајз, а купус из Кметовца је тражен као футошки на северу. У свим овим селима успева поврће. Људи су вредни, трпељиви и кротки. Видиш оно тамо, тамо је село Петровац.  Ту је била црква посвећена  апостолима Петру и Павлу.„

Изашли смо у Ранилугу. У аутобусу је владала апсолутна тишина. Били смо једини Срби. Пешачили смо заправо до села, на улазу прешавши мост офарбан бојама српске заставе. Биначка Морава под њим изгледа јадно и усахло. Ваде песак у великим количинама, образложио је мој путовођа, а ја под утиском препуних тезги лепо поређаног поврћа које сам видела у пролазу из аутобуса, размишљам о том дару који даје родна земља.

Редовна аутобуска линија из Приштине пролази кроз Грачаницу, у Гњилану возач прави паузу од двадесет пет минута и наставља даље. За повратак је компликовано. Из Ранилуга само један аутобус полази у шест ујутру према Грачаници. Ко жели да путује касније, мораће колима или аутобусом из Гњилана. А до Гњилана, како се ко снађе. Није то честа пракса. Ако су људи на муци, морају да плате такси.

Причу о Петровцу наставља унук Живка Манасијевића који је двадесет једну годину после Другог светског рата бринуо о цркви. У то време нико други није смео да се прихвати те обавезе. Чак је и Живков син добио батине у школи због тога што је као средњошколац био кум на црквеном венчању. Живков унук Предраг се присећа да је цела породица постила све док је Живко био жив. Били су богата фамилија, имали су стоку, обиље белог мрса и сувог меса. Деца, међутим нису смела ни да помисле, а камоли да пруже руку и узму нешто од недозвољеног у време поста. Зато су се деца радовала празницима Васкрсу и Божићу.

До 1962. године Петровац је био чисто српско село. Тада су мештани почели да се исељавају. У селу сада живе само Албанци, али имају само два ђака до четвртог разреда. У општини Косовска Каменица  деветнаест школа, причају, треба угасити. Било је, каже, на телевизији. Много Албанаца из овог краја одлази.

Цркву су срушили 1999. године. Онај који је звоно бацио у реку није могао да се смири данима и ноћима. Непрестано му је звонило у глави, па је по савету неког старца отишао да звоно извади из реке. Тако причају људи.

На Петровац су наслоњена села Панчело и Томанце. Панчелци су хтели да обнове цркву, сакупљен је новац, темељ је освештан, али са градњом се није наставило. Актуелна власт није дозволила.

О томе ми причају младићи који ме возе за Грачаницу. Са пламтећом љубављу причају о свом завичају. Говоре о удаљеним, готово заборављеним селима у којима се живи као у деветнаестом веку. Старе куће, башта и нешто од стоке формула су њиховог преживљавања. Нико их не обилази, нити они од ма кога било шта траже. Е, уочи неких претходних избора досетио се неки кандидат, па је кренуо у обилазак тих усамљених горштака и тражио да се на икони закуну да ће за њега гласати. Нисам питала ко је, чији је, ни како је прошао тај кандидат. Саплетоше ме разне емоције унутрашњег дијалога. Али знам засигурно – тај је знао постојаност ових људи.

Док фотографишемо старе куће окречене у бело, окићене низовима суве црвене паприке, моји саговорници ми показују где се одваја пут за манастир Драганац, онај који је кнез Лазар посветио својој ћерки Драгани. Живот тог манастира уједно је и жила куцавица Косовског Поморавља. Средња музичка школа у селу Станишор је расадник здраве омладине која музиком опстаје.

Многи памте и извор целебне воде у месту које су звали Свинтула, код села Могила, близу Клокот бање. На том месту, веле, из остатака олтарског зида извире вода у три млаза. Многи су, умивајући се том водом, стекли пород и здравље. А долазили су пешачећи до овог места сваке године на Источни петак, једном чак у поворци коју је предводио патријарх Павле. И поново тврдња да је ову воду неко у селу скренуо у свој посед. Међутим Митра тврди, да су покушали али нису смели да дирају извор јер би убрзо неки „пошунтавели”.

Говоре моји млади пријатељи и о зидинама манастира Убожац код Косовске Каменице који датира из дванаестог века, а помиње се у списима из шеснаестог века.

На зиду куће породице које води порекло из Петровца украс је уметничка слика цркве из њиховог села  урађена на основу сачуване фотографије. Не препуштају је забораву јер у њој су се венчали и крстили троје од четворо своје деце. Један од синова прича како се збило тешко време када је његов деда са породицама својих синова морао да се покрене из родног села.

За Видовдан, када владика рашко-призренски одликује мајке са четворо и више деце одличјем Мајке девет Југовића, највећи број ових признања понесу из године у годину, управо мајке из Косовског Поморавља.

Песникиња, живи у Нишу и Грачаници

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa


Коментари6
9eafc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

лептир
Зар кнез Лазар није из Грбља?
stari doktor
Tragedija srpskog naroda, raspamećenog događajima i raznim vlastima, odrođenog od Boga jedinoga komunističkom propagandom i prisilom i od sopstvene Istorije prvo raznim "ofanzivama", a posle šibicarenjem uz svaku vlast. I sada smo tu gde jesmo, pred napuštenim i u krhotine bačenim kamenima-međašima, bez kojih ni jedan narod ne može da opstane. Ako ima leka, on je njegoševski, čitajte Gorski vijenac, kašće vam se samo.
Petar,Zagreb.
Ostaju samo sećanja. A ostaju jer ih ima tko ispričati. Za dvadeset,trideset,četrdeset...neće ih imati tko pričati. Po Bukovici i Ravnim Kotarima šumiti će raštelići,a naši unuci gde se Sava uliva u Dunav imati će druga sećanja. A onih raseljenih po vasceloj ekumeni govoriti će drugim jezicima i misliti drugačije. Bože.Da li će nas tko spominjati? Oprostite. Danima udara jugo,a ja se ne mičem iz zavičaja predaka. Ne ide mi se sa svetlosti u maglu gde su vidici i misao ograničeni.
Д. З.
Колико је љубави, лепоте, доброте и богатства садржано у овом тексту. Одавно нисам нешто слично томе прочиато.
Raca Milosavljevic
....sta reci na ovu lepu pricu o tome kako je nekada bilo i kako je sada ... proci ce i ova okupacija ...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља