уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:47
СЕЋАЊЕ НА ЗОРАНА ХРИСТИЋА

Композитор, ерудита, пријатељ, а пре свега добар човек

Често се оглашавао у јавности разним поводима и разним текстовима, јер је имао чврст став, лично мишљење, јер није трпео неправду, борио се против шунда, презирао малограђанштину
Аутор: Снежана Николајевићчетвртак, 14.11.2019. у 13:03
Зоран Христић (Фото А. Васиљевић)

Не могу да се сетим тачно тренутка и ситуације када сам упознала Зорана Христића. Било је то на почетку мог професионалног рада, дакле, пре пет деценија. Били смо искрени пријатељи и веома смо се уважавали. Ја сам волела и ценила његову музику, а он – моје писање о музици.

Био је вишеструко обдарен. Музичким талентом, пре свега. Његова инвентивност, радозналост, отвореност према новом звуку издвајале су га из његове, али и из других генерација наших композитора. То увек присутно истраживање звука било је спојено са изврсном композиторском техником, коју је стекао у реномираној класи Станојла Рајичића на Музичкој академији у Београду. Сам Христић је у једном интервјуу рекао да је за њега од великог значаја био сусрет са професором Рајичићем: „Било је то лепо студентско доба – врло мало студената, сви се знамо и лепо дружимо. Студије пролазе у нaизглед конфликту са мојим професором коме могу да захвалим што је схватао оно што сам хтео да урадим.”

Ушавши у музику шездесетих година прошлог века, Христић је тада, па готово до осамдесетих, представљао њено авангардно крило. Заинтересован је за нове звучне могућности класичних инструмената, њихове неуобичајене комбинације, па и за неке нове инструменте и нове изворе звука и шума. У Камелеону, првом телевизијском балету код нас, и у Родослову налазе се корени његових лајтмотива: одређене мотиве, теме, напеве, хармонске склопове и везе користи у разним својим делима, увек за изражавање одређених емотивних стања, стварајући тако свој свет и језик својеврсних музичких симбола.

Полазиште свог понирања у прошлост Христић, пак, налази у стиху, у древном напеву, у конкретном звуку, а специфичност свог опуса гради у прожимању звучних трагања са класичним грађењем форме. Из те спреге израстала су дела која обележавају врх српског музичког стваралаштва – Завештање, Антиконцерт, балети Даринкин дар, Нарцис, Адам и Ева, Ташана, Лимени добош, Корак, духовне композиције Сила крста, Десет обраћања Богородици Тројеручици, радиофонска дела Бој, Трагови, Пацоловац музика за позориште и филм...  Музичке идеје су му просто навирале. Припадао је оном типу аутора који су били у стању да се затворе у свој радни простор, осаме и за кратко време напишу композицију.

„Посао композитора се мистификује. Мислим да је то последица нове, апстрактне уметности, која воли да мистификује ствари. А многа грандиозна дела литературе, музике, сликарства настала су као поруџбине. Ја често прихватам поруџбине. Мени је потребан осећај одговорности да бих нешто урадио.” Тако је говорио Зоран Христић у једном телевизијском портрету који је снимљен пре готово четири деценије.

Уз своје велике и значајне партитуре налазио је времена да напише и понеку минијатуру за клавир четвороручно, које смо Весна Кршић, кћерка његове прве професорке клавира Јеле Кршић и ја често и радо изводиле. Недавно је компоновао Руфурију, кратак виртуозни бисер на румунске народне теме с посветом „Снежани и Весни за праву свирку”. Извеле смо ту композицију пре двадесетак дана. Зоран је био већ тешко болестан и није присуствовао концерту.

Лепо је писао и паметно и разложно говорио. Често се оглашавао у јавности разним поводима и разним текстовима, јер је имао чврст став, лично мишљење, јер није трпео неправду, борио се против шунда, презирао малограђанштину. Те његове квалитете је већ седамдесетих година прошлог века уочио Слободан Хабић и убедио га да прихвати улогу водитеља у Музичком атељеу, првој сталној телевизијској трибини савремен музике, која је емитована уживо и у којој је Христић испољио спој свог музичког знања, обавештености, способности да лако уобличи и искаже свој став и да буде лежеран пред камером. Десетак година касније, у једној емисији Школског програма говорио је о својој младости:

„Рођени сам Београђанин и, како је то обично бивало, као мали сам почео да учим музику. Као и свако друго дете, интересовали су ме игра, другови, другарице, па у почетку нисам баш много волео да вежбам. Тако је било све до 1949. године, када се у Београду појавио амерички филм „Незаборавна песма” о Фредерику Шопену. Два месеца се даје, редови за карте су велики. Једног дана имам срећу да добијем карту. После тог филма, као у причи, одлазим кући и покушавам да напишем прве ноте. Било ми је тешко, био сам невешт, па ми је у записивању помогла моја сестра, која је учила клавир. Имам и сада те ноте, једну игру коју сам записао 14. септембра 1949.”

Није нимало случајна Христићева приврженост примењеној музици. Сам сведочи да га је филм упутио на музику, а шездесетих година почиње и његово интензивно дружење с редитељима, сликарима, писцима.

„То је време сад већ чувеног Кино клуба, где сам се упознао с редитељем Коканом Ракоњцем и сликаром Радомиром Стевићем Расом. Рас је закључио да младим ствараоцима није поклоњено довољно пажње, да треба да се удруже и да заједно делују како би изборили место које им припада. Тако је створена прва неформална група у којој су били и Бранко Миљковић, Љуба Поповић, Зоран Радмиловић, Михаило Јанкетић и Петар Краљ. У то време у Београду почиње да се оснивају прва два ВИС ансамбла – Силуете и Елипсе. Са Елипсама снимам музику за филм Немирни” Кокана Ракоњца”, сећао се Христић у истој емисији.

Био је омиљен – као уметник, као пријатељ, као колега. После дуго времена проведеног у статусу слободног уметника, прихватио се медија – које је волео и добро познавао. Водио је Музичку редакцију Телевизије Београд у којој сам радила као уредник и где сам видела сву његову ширину погледа и лакоћу руковођења. Оставивши велики простор уредницима за креативан рад, разговарао је са нама превасходно о музици, интерпретацији, уметности уопште...

Често је помињао критику коју сам написала за његов Антиконцерт, опет једно дело с необичним спојем инструмената (виолина, синтисајзер и симфонијски оркестар), који су изузетно надахнуто извели Јован Колунџија, Слободан Марковић и Симфонијски оркестар РТБ са диригентом Ванчом Чавдарским. Критику сам написала за Политику, 19. децембра 1983. А данас некролог за Зорана Христића – композитора, ерудиту, колегу, пријатеља. А пре свега – доброг човека.

музиколог и пијаниста


Коментари1
da46d
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Siniša Stojčić
Još samo reći, pokoj Ti duši i laka Ti zemlja. I veliko hvala dragi maestro

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља