Опет се захуктала расправа око српске двоазбучности која ме као преводиоца и некадашњег педагога посебно занима. Изгледа да је реч или о забуни или некаквом умишљају. Каквом?
Језици су старији од писама и имају своју логику и законитост развоја потпуно независну од писма као пратеће алатке. Језик, наравно, утиче на писмо, али обрнуто не важи. Једнако као што јулијански и грегоријански календар не утичу на време у свакодневном животу, тако паралелно постојање ћирилице и латинице у пракси српског језика не утиче на српски језик који, због тог двојства, није постао мање ефикасан ни као средство комуникације, ни као средство уметничке креације.
Као изразито културолошко питање, управо то српско двоазбучје посебно је занимљиво јер представља веома значајан елемент српског етничког идентитета. Наравно, идентитетска обележја могу бити и позитивна и негативна, а рекло би се да српски борци за ћирилицу верују да је српско двоазбучје штетно. За шта и за кога? То што, према тврђењу самих бораца за ћирилицу, 90 процената грађана Србије уз ћирилицу или искључиво користи латиницу у свакодневном животу, није произвело већу неписменост нити је лоше утицало на српски језик. Шта је онда лоше у употреби два писма?
Лоше је то, тврде борци за ћирилицу, што ће наводно због тога ћирилица нестати из употребе. Ево већ читаво столеће двоазбучје је део српског идентитета, а ћирилица није нестала, нити се ико и залаже за њено нестајање. Први бих се томе успротивио. Али, и томе што се појединци ватрено залажу за нестајање латинице и то не само из службене, већ и из сваке друге јавне и приватне употребе. Тиме се борба „за ћирилицу” своди на насилну елиминацију латинице. Члан 10 Устава прописује да су у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо, док се службена употреба других језика и писама уређује законом, на основу Устава. Значи, ћирилица ужива предност, али је једнако законито што се у основној школи уче оба писма у оквиру наставе српског језика. Једини притисак који се у последње време врши у тој области јесте онај у корист, дакле, не спонтаног нестајања већ насилног елиминисања латинице из српског културног идентитета. Нека ми само нико не каже како 90 процената грађана који користе оба писма нису валидан репрезент етничког идентитета, да „нису Срби” или, још горе, да нису „прави или добри Срби”. Ако тако мисле, нека то отворено изговоре..
Латиница коју тих 90 процената грађана Србије користи уз ћирилицу јесте српска латиница кад се њом пише на српском језику. То што је она идентична с хрватском латиницом долази отуд што су хрватски и српски језик (и босански и црногорски) један језик с различитим стандардизацијама и различитим именима што су производ потпуно ванјезичких, политичких фактора који имају своје објашњење, а у неким случајевима и оправдање. О тој чињеници у озбиљној науци ослобођеној политичких принуда и евентуално личних фрустрација, нема недоумица. Зато је бесмислено оптуживати лингвисте што „не прописују” како би ваљало употребу писма у српском језику. Лингвистика је, да поновимо, наука, и није њено да прописује, већ да описује језик и све језичке феномене. Прописивањем се баве државни органи који могу, а понекад то и чине, да уважавају научне ставове, али их једнако често и не уважавају и то не само у области језика и писма.
Невоља с „језикословцима” који би да државном принудом истерају један од елемената српског културног идентитета јесте у томе што верују да је етнички идентитет нешто непроменљиво. Не желе да виде да се чак и најтрајнији елемент етничког идентитета, језик, непрестано мења. И тако је у свим језицима што прате врло динамичан развој стварности коју језик треба да артикулише у комуникацији међу људима. Да не спомињем остале елементе српског (и сваког другог) етничког идентитета. Није ли Вук Караџић носио фес, чак и у Бечу. Шта је српска кухиња данас, шта је била пре сто година, а шта у време Немањића? Шта је народна музика данас, а шта је била пре само четрдесет или педесет година? Како је православље практиковано пре сто, двеста или петсто година, а како се данас практикује? А постоје и друге двострукости: екавски и ијекавски изговор, јулијански и грегоријански календар, па то никоме не смета.
Шта је стварни проблем с двоазбучјем? Ћириличну „Политику” читам од детињства, из ње сам пре поласка у школу и научио ћирилицу, као што сам из других тадашњих новина научио и латиницу, па се досађивао у школи на часовима описмењавања. И користим је и службено и приватно, као што и латиницу користим приватно. Да проблем можда није у нечем другом, у потреби да се идентификујемо с идеализованом непроменљивом прошлошћу кад нисмо у стању да се суочимо с нужно променљивом садашњошћу и по дефиницији непредвидљивом будућношћу?
Преводилац
