Од нашег дописника
Сарајево – Србин Слободан Цветковић, пензионер који је пре рата као медицинар радио у бившој Војној болници у Сарајеву, заједно са супругом Савком, рођеном Сарајком, води вишегодишњу борбу са властима Федерације БиХ како би наставио да живи у свом стану у Улици Енвера Шеховића, који је откупио и у целости исплатио још у фебруару 1992. године, дакле пре почетка последњег рата у БиХ. Цветковићи, који су ратне дане провели у избеглиштву и вратили су се у свој град на Миљацки 2007. године,  успели су, након силних перипетија и опструкција, да легално уђу у посед стана  и наставе живети у њему, заједно са својим сином Синишом који болује од церебралне парализе и везан је за инвалидска колица.

Голгота, кроз коју породица Цветковић и тренутно пролази и којој се не назире крај, почела је  од тренутка када је Служба за заједничке послове органа и тела Федерације БиХ „бацила око“ на  њихов стан, а потом   и одлучила да им га одузме, а њих избаци на улицу. У међувремену, стан Цветковића је, како „Политика“ сазнаје, додељен једном од бивших припадника Армије РБиХ, добитника „Златног љиљана“, највишег бошњачког ратног признања.

Ситуација у којој су се нашли Цветковићи и због које су кренули у правну битку која још увек није завршена,  само је  једна  од стотине и стотине сличних или истих ситуација  с којом су се суочили припадници бивше ЈНА који су у предратном периоду поседовали стан у Сарајеву или у неком од других градова на подручју данашње Федерације БиХ.

Због  почетка раних дејстава Цветковићи нису успели да откупљени стан преведу у власништво, то јест да га  укњиже у катастру (то им није дозвољено ни након што су поново легално ушли у посед истог тог стана) и то је кључни „адут“ на који се позива бирократска власт у Сарајеву  која је, у спрези са надлежном службом општине Ново Сарајево, небројено пута до сада слала извршиоце да породицу Цветковић деложирају. И данас, тачно у подне, извршиоци ће, у пратњи полиције, још једном  покуцати на њихова врата   и поново покушати, као што су то већ раније радили, да двоје пензионера у поодмаклој животној доби, заједно са њиховим  тешко болесним сином, оставе без крова над главом.

„На нашу страну стали су и омбудсмани БиХ, али и даље се не одустаје од нашег прогона. Њихов једини циљ јесте да нас, онако 'празних руку' истерају из стана, иако им је познато да у пресуди надлежног сарајевског суда стоји да имамо право на правичну надокнаду. И Уставни суд БиХ је, још 2012. године донео одлуку којом је обавезао Парламент Федерације БиХ да у року од три месеца усклади  одредбе Закона о продаји станова на којима постоји станарско право у делу који се односи на утврђивање накнаде, али то ни до данас није урађено“, каже  Слободан Цветковић за наш лист . Он напомиње како се све теже и теже носи са спознајом да „не може  да спокојно живи у граду у коме је радио пуних 40 година, остварио право на доделу стана и у коме је рођено и његово двоје деце.

Својевремено је и председник Уставног суда БиХ Златко Кнежевић упозорио федералне званичнике да се „могу суочити са огромним финансијским проблемима зато што годинама  игноришу одлуку Уставног суда која се тиче правичне накнаде бившим власницима војних станова“. Да је та одлука испоштована и Цветковићи би били обештећени и могли би себи обезбедити нови кров над главом.

Коментаришући случај породице Цветковић, председник Одбора за заштиту права Срба у Федерацији БиХ Ђорђе Радановић изјавио је за „Политику“ да је „ово један од доказа како се отима  српска имовина у Федерацији БиХ и крши Анекс седам Дејтонског споразума, у конкретном случају у Сарајеву, из кога је протерано око 120.000 Срба  и у коме припадника српског народа готово да више  и нема“.

За разлику од Федерације БиХ „у којој се наставља етничко чишћење“, каже Радановић, у Републици Српској „ и Хрватима и Бошњацима враћена је њихова предратна имовина“ и  „није им, као што је то случај са Србима повратницима у Федерацији БиХ, никада и ни на који начин упућивана порука да нису добро дошли у Српску“.