понедељак, 16.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:24

Хандке и Србија

Аутор: Шел Магнусонсубота, 16.11.2019. у 18:00
Петер Хандке (Фото EPA/Cesar Cabrera)

Постоје три врсте реакција на Нобелову награду за књижевност за 2019. годину: једни осуђују Петера Хандкеа и Академију; други тврде да Хандке заслужује награду, али критикују његове ставове о ратовима на Балкану, и трећи га безрезервно сматрају вредним лауреатом.

Према критичарима, не само да је Хандке деведесетих година прошлог века био на страни Срба, већ је активно подржавао Слободана Милошевића, посећивао га у Хагу и говорио на његовој сахрани. Поред свега, доводио је у питање оно што се догодило у Сребреници.

Критика, можда, више говори о нашој културној клими него о самом аутору, и можемо претпоставити да је мало људи прочитало оно што је Хандке у ствари написао о том питању. Уместо тога, мишљења се често заснивају на неповезаним цитатима и информацијама из друге или треће руке.

Хандке се бавио сукобима у бившој Југославији описујући путовање у Србију у касну јесен 1995. и у лето 1996. године, када је посетио и источну Босну, као и у својој књизи о Србији током бомбардовања 1999. године. Ту је и есеј о Трибуналу у Хагу из 2003. и још један о састанку с Милошевићем 2006., и најзад текст из 2011. о Драгољубу Милановићу, бившем директору Телевизије Београд, који је осуђен на десет година затвора због одговорности за смрт 16 радника убијених НАТО бомбама. Ниједан од тих текстова није преведен на шведски, а само је један на енглеском.

Први текст, насловљен „Зимско путовање рекама Дунавом, Савом, Моравом и Дрином – или правда за Србију”, објављен је у јануару 1996. године, након потписивања Дејтонског споразума, када се чинило да су ратови на Балкану завршени. Дакле, Хандке није учествовао у расправама о Босни у периоду од 1992. до 1995. године, и нико тада није могао бити „шокиран његовим ставовима изнетим током балканског сукоба”.

Дневник путовања из 1996. године одликује се квалитетима типичним за Хандкеово писање: спор ритам, суптилни описи догађаја, места и расположења; рефлексије о сопственом ставу и улози језика; све то је узео у обзир Нобелов комитет. Милошевић је поменут једном када Хандке цитира „Шпиглов” чланак о Дејтону; али не изражава наклоност ка српском национализму, нити доводи у питање масакр у Сребреници. Међутим, сматра да Срби нису једини одговорни за рат и узнемиравају га језичке манипулације. „Део мене није могао да бира страну, а још мање да осуђује”.

Немогуће је занемарити Хандкеово порекло. У путописном дневнику „Збогом сањару из девете земље”, из 1991. године пише о својој мајци, рођеној у Корушкој у словеначком селу, о свом деди који је 1920. гласао за улазак у Југославију, и о сопственом повратку словеначкој култури после детињства проведеног у Берлину. За Хандкеа, Словенија је била део ширег јужнословенског простора, који се протезао од Алпа до византијских цркава и албанских џамија у Македонији.

Раскид са Словенијом почиње током 1980-их, када су радници из јужних крајева Југославије у говорима интелектуалаца доживљавани као претња словеначком идентитету, а неразвијене републике сматране економским експлоататорима. Хандке се дистанцира од идеја о цивилизованој средњој Европи која је супериорна у односу на примитивни Балкан и не види потребу за словеначком или хрватском државом. Он сведочи да су жртве током словеначког „Ослободилачког рата” 1991. године већином били регрути који нису ни отварали ватру, већ су их убијали средовечни словеначки територијалци.

У мају прошле године генерални секретар председника Србије Никола Селаковић уручио је професору Шелу Магнусону Златну медаљу за заслуге у јавним и културним делатностима, посебно у јачању сарадње Србије и Шведске. У образложењу Комисије за одликовања било је наведено да је објавио бројна дела о Југославији, те да се залагао за одбрану и заштиту српских интереса

Срж књиге чини морална критика Немачке која више не жели да се подсећа на злочине почињене током Другог светског рата. Каролина фон Опен у свом есеју „Правда за Петера Хандкеа” истиче да је његово путовање у ствари ходочашће на места смрти, почев од Земуна, где су у немачким покретним гасним коморама убијани јеврејске жене и деца из усташког логора. Путовање се наставља ка Крагујевцу и Краљеву, градовима масакра. У тексту Хандке се осврће на то како су немачки новинари позвали Србе у Хрватској да прихвате статус грађана другог реда, што се мора повезати са „никад заборављеним прогонима у оквиру хитлеровско-хрватског усташког режима”. Он одговара на оптужбе за српску параноју питајући „колико је свестан био немачки (и аустријски) народ онога што је увек изнова чинио и терао друге да раде” на Балкану.

За време распада Југославије, Немачка је игнорисала европске споразуме и признала независност Словеније и Хрватске пре постизања договора. Немачка политика била је барем исто толико спорна и током бомбардовања 1999. године када су војне обавештајне службе шириле срамотно лажне вести. (Опширније у књизи бригадног генерала Хајнца Локваја о „рату који је могао да се избегне”).

Текстови о Хагу садрже занимљива запажања о раду суда у драматуршкој перспективи, као и необичан састанак током кога је Хандке три сата без прекида слушао Милошевића. Милошевићеви браниоци су га молили да буде сведок одбране што је он одбио. Међутим, касније је прихватио да присуствује сахрани.

Тешко је у Хандкеовим списима наћи потпору за наводне ставове за које га оптужују. Уз то, паралеле са Езра Паундом важиле би само да је Милошевић Хитлер, а рат у Босни еквивалентан холокаусту. Али онда би требало занемарити историјску реалност и реинтерпретирати Конвенцију о геноциду на начин који релативизује убиства европских Јевреја. Морамо бити у стању да се дистанцирамо од насиља без употребе испразне и неморалне реторике.
Аутор је професор у пензији универзитета у Упсали
(Текст са енглеског језика превео Владимир Вулетић, професор на Филозофском факултету у Београду)

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa


Коментари10
0515a
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Владимир Гаћиновић
Бриљантан текст , никада није касно ! Само се често питам зашто овај човек није проговорио пре одласка у пензију . За 50 година Хандке ће бити глас разума у мрачним временима једноумља , а о нашим суседима изгласана Конвенција о геноциду над Србима за време НДХ 1 и НДХ2 !
Kipreos
Ko Vam je rekao da nije ranije reagovao? Postovani profesor je sturcnjak za Jugoslaviju i publikovao je par studija na temu rada Haskog (ICTY) tibunala . One je inace ekspert sa institutu za genocid na Univerzitetu u Upsali. Potrazite u literaturi malo sta je sve pisao profesor Kjell Magnussos
Препоручујем 0
Dragan Pik-lon
Nobelovac Handke i Srbija ce ostati neraskidivo spojeni za vjeke vjekova.Spojeni "pupcanom vrpcom" koja se zove-slobodarstvo.Istina izatkana sa lepom recju.Istina-najlepsa civilizacijska sara,kao sto su ornamenti na pirotskom cilimu.Srbija ce biti svetski presedan jer su se poceli radjati Nobelovci koji nisu njeni autohtoni gradjani.Vec su rodjeni po belom svetu.Bice ih sve vise,da prave drustvo vrhunskim umetnicima kao sto su Dilan i Handke.Pridruzice se i Comski..!
Milan
Vec dugo se moze govoriti i globalnom staljinizmu,jer se svuda osudjuje svako oponiranje "zvanicnom stavu", o raznim narativima, koji se namace ne samo u politici nego i o nacinu zivota.......
Raca Milosavljevic
.... tekst sa pravom merom ... i o napisanom mogao bi se veliki roman ispisati ...
Vremeplow
Kjell Magnusson je inace bio napadan u Svedskim medijima zato sto je rekao da ako je u Bosni bilo geneocida, onda ih je bilo dva ako se uzmu procentualno broj zrtava na Srpskoj i muslimanskoj strani.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља