Посматрам своју драгу олупину тешку две тоне. Вршњак је моје ћерке. Дакле, има 17 и по година. Толико је просечно стар аутомобил у Србији, што ће рећи да сам просечни грађанин овдашњи. Последњих месеци, цркао му је вентилатор мотора, па је, срећом, на паркингу, а не на ауто-путу, из мотора почео да куља дим. Потом је почео да пушта уље, али одозго, као фонтана. Како се у механику аутомобила разумем као и у операције на отвореном срцу, мајстор ме је утешио и рекао да се не секирам. Неки од дихтунга, али који, треба заменити, па ће омиљени крш бити бесмртан.
Пошто сам отклонио два квара, чекао сам по враџбинском усуду и онај трећи. Стигао је пре него што сам се надао. Акумулатор је умро, нека му је лако уземљење. Дакле, ауто ми негде губи струју. А кад човек погледа мог „Крајслеровог” „пи-ти крузера”, помислио би да је то неуништива машина, па је ваљда и дизајниран у нешто између ретро и футуристичког стила. Бракан Несбит, креатор овог снажног дизајна с великим крилима, огромном маском хладњака, као да покрива фрижидер, али онај од пода до плафона у који се може стрпати свињче и залихе „кока-коле” за читав месец, с великим браницима и праговима, објашњавао је да је желео да крузер постане оличење индивидуализма америчке културе. Какав преварант! Тај ауто, да ли је СУВ, да ли је лимузина, да ли је комби, ко ће га знати, још нисам провалио, постао је оличење колективизма српског механичарског еснафа. Зато не бих путовао њиме даље од Сопота, како бих евентуално проверио да ли је Зоран Бабић пронашао море и сурфује на таласима.
Наиме, издао би ме, претварајући се у мог потенцијалног убицу. Није ли, уосталом, Србија проглашена за гробље половњака? Побогу, па увозимо их чак и из Бугарске, у већим количинама него туристе. Оно што је много опасније јесте наша журба да што пре некуд стигнемо, као да ћемо пронаћи златну жицу или кипарску лову.
Ипак га волим, али је то љубав из рачуна. Наиме, кад се саберем, а онда тотално одузмем, схватим да немам новца за новији, тако да ме могућност забране увоза половних аутомобила с мотором еуро 3 савршено не дотиче. Чак не осећам грижу савести јер загађујем околину. Уосталом, да имам еколошку свест, најпре бих оставио цигарете, а тек онда бринуо што дајем лични допринос глобалном загревању.
Ако бих, којим чудом, и некако успео да се додатно задужим код банке, мада су у кредитном бироу већ издали потерницу с мојим ликом, као потенцијално опасном особом која подрива зеленашку политику банака, могао бих да купим нешто млађу олупину с гробља кршева, произведену, рецимо, јуна 2005. године, с мотором еуро 4. Тада су почели да се производе, наводно, чистији мотори. Али, том трансакцијом навукао бих само још већу беду на своја нејака плећа. Веровати продавцима половних аутомобила да сте направили савршен посао, јер сте купили кола с њиховог плаца, једнако је интелигентно као послати сопствену жену с Ђенком на летовање, уз Ђенкино уверавање да јој је најбољи друг и да ће је с мора вратити нетакнуту.
Свој ауто, који ускоро слави пунолетство, готово да познајем у душу, тако да ћу га возити док неко од нас не испусти душу. Куповином нешто млађе крнтије добио бих двоглаву аждају у џаку, с мотором који би можда мање тровао све око мене, али би, по законима тржишта половњака, сасвим сигурно, почео лагано да ме убија. Ко зна какве би караконџуле искочиле испод хаубе? У том случају вероватно бих морао да мењам и мајстора, а познато је, уосталом, колико дружење с аутомеханичарима утиче не само на нервни, већ и кардиоваскуларни систем. А како Срби, једноставно, морају да возе, јер је то питање живота или смрти, а не рационалних одлука које се заснивају на једноставној рачуници да је и вожња таксијем јефтинија него месечно одржавање крнтије, уз услов да вас такси не вози у Грчку, не чуди податак да је у овој години у Србију увезено 50.600 половних возила старијих од 14 година, с прокаженим мотором еуро 3.
Европљани нас познају у душу, а нарочито нашу опседнутост аутомобилима. Тако су пронашли идеално место за депонију возила која тамо не возе ни они који живе на социјалној помоћи. Могуће је да сам ипак превелики песимиста и да ћу, у скоријој будућности, возити аутомобил који лети. И то нов, новцијат. У споту СНС-а, који промовише дигиталну будућност Србије, у главној улози је заменик шефа посланичке групе владајуће странке у Скупштини Србије Владимир Орлић, који се возика летећим аутомобилом, користећи паметни сат.
Спот је одлично урађен и интригантан, али за возача, односно просечног бирача, може бити иритантан. Да ли ћемо морати да имамо пилотску или ће важити постојећа возачка дозвола? И ко ће, у научнофантастичној саги, доживети да купи летећег половњака!
