среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:47
ИНТЕРВЈУ: МЛАДЕН МАТЕРИЋ, редитељ

Уметност је имала моћ у време кад је Пикасо насликао „Гернику”

Није могла да заустави рат, али је могла значајно да утиче на јавно мњење па тиме и на процесе који обликују стварност
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинсреда, 06.11.2019. у 22:00
Младен Матерић (Фото принтскрин Јутјуб/РТРС плус)

Дискретни Младен Матерић, редитељ европских размера који већ 27 година живи и ради у Тулузу, био је недавно гост четвртог „Позоришног Кустендорфа” на Мокрој Гори, односно учесник панела посвећеног теми „Позориште у друштву спектакла”. Само што је завршио нову француску представу „Сећам се, небо је далеко а и земља” коју је радио са Oрелијаном Боријем вођом компаније „111” којег наша публика памти са Битефа, Матерић је дао себи радни одушак, спаковао кофере и допутовао у Србију.

Своју позоришну мисију почео је у родном Сарајеву где је 1984. године покренуо отворену сцену „Обала” при Академији сценских уметности. До данас се памте његове представе „Тетовирано позориште” и „Месечева представа” рађене у предратном Сарајеву, да би с почетка деведесетих година прошлог века за ново место живљења одабрао Француску.

На српским сценама такорећи никада нисмо ни видели редитељски рукопис Младена Матерића, aли га добро памтимо из времена 2005. и 2006. година када је припремана представа „Час током којег ништа нисмо знали једни о другима” према делу сада нобеловца Петера Хандкеа у копродукцији париског Театрa де ла Вил, позоришта Гарона из Тулуза и Народног позоришта у Београду. После 91 одржане пробе, најављена премијера је отказана. На Мокрој Гори, чули смо и његову верзију ове приче.

– Мени та прича више не значи много, иако ме је веома коштала, у сваком смислу. Припреме за тај пројекат су већ почеле кад су на чело националног театра дошли Дејан Савић и Божидар Ђуровић и тада су настали проблеми. Увек има те суревњивости, али господин Савић, за којег сам и тада установио, најблаже речено, да га истина баш много не обавезује, тврдио је током поступка његовог недавног смењивања да није он потписао уговор о копродукцији са француским партнерима, што није тачно. Његов потпис и даље блиста на уговору који сви потписници имају у архивама – прича Матерић и додаје да је вредност целог пројекта била око 530.000 евра, од којих је Народно позориште у Београду у томе требало да учествује са 30.000.

Хандке је јако озбиљан човек и уметник. У то време није могао да се начуди шта се десило са представом „Час током којег ништа нисмо знали једни о другима”

Било је, заиста, превише несхватљиве бескрупулозности у уништавању представе „Час током којег ништа нисмо знали једни о другима”, сећа се Младен Матерић и наглашава да је било мишљења да се све то десило зато што ти директори нису у целом раду препознали никакву личну корист, док су опет многи мислили да је реч о утицају оне политике којој није одговарала патриотска позиција старог Србина Хандкеа, па ни Материћева, а чак ни та француска оријентација.

– Истина је да бахатост којом су ови директори уништили нашу представу, не устручавајући се чак ни да изазову дипломатски скандал, снажно упућује на ту могућност. На то указује и чињеница да је цео проблем, кад је дошло до потпуне пропасти, брзо прешао на врло високи ниво: о њему су расправљали наше и француско Министарство културе, амбасада Француске и наша влада. Било је прилично грозно, између осталог и зато што нисам желео да западнем у ситуацију да ме Французи бране од нас Срба. И на крају цео пројекат је пропао, тако да је наша страна била обавезна да плати одштету од 103.000 евра. Званично је платило Народно позориште у Београду, а то је кажу била одлука владе – додаје Матерић, признајући да је све то много коштало и „Тетовирано позориште” и њега лично. Изгубили су неколико стотина хиљада евра јер им је ускраћен знатан део финансирања због неизвршавања обавеза. А напротив Савић и Ђуровић су остали на својим местима, што је, каже он, велики проблем, јер систем у којем не зависимо од резултата свог рада је погубан.

Како је Петер Хандке, са којим сте дугогодишњи пријатељ, гледао на целу ту ситуацију?

Са Хандкеом сам се спријатељио радећи представу „Кухиња” која је била наша прва сарадња. Хтели смо да продубимо сарадњу и заједно одлучили да то буде нови рад на београдској представи „Час током којег ништа нисмо знали једни о другима”. Хандке је јако озбиљан човек и уметник. У то време није могао чудом да се начуди шта се десило са овим пројектом. После много година ипак смо пожелели да поново урадимо ову представу, успели смо да је реализујемо у Бањалуци.

Како сте после Сарајева, за нови простор живљења и стварања одабрали Тулуз? Да ли сте носталгичар?

Био је то необичан сплет околности. Уговор о копродукцији са позориштем из Тулуза и париским Јесењим фестивалом за 1993. годину потписали смо у марту 1992, а рат је почео у априлу. Француско министарство културе нам је те 1993, после приказивања представе, понудило да останемо и тако је све кренуло. Не, нисам носталгичар. Од када се све десило што се десило у Сарајеву, са својом породицом сам најпре стигао у Београд и од тада су Београд и Србија нешто где се враћамо. Некада ми се учини да се овде не сналазим, а да се тамо у Француској сналазим много боље, па обрнуто, и онда вам дође период да вам је свеједно где сте, само изађем из авиона и наставим да функционишем. Потом буде време кад вам није добро ни овде ни тамо. Ми смо негде 2000. године пожелели да имамо неку кућицу у Србији, као неку нову родну кућу будући да смо остали без ње и нашли смо је у Шумадији. Ту се стварно осећам као свој на своме.

Позориште је одувек о људима. Какво је место и улога позоришне уметности у актуелном друштву у којем је спектакл у основи свега?

У суштини све ово, посебно у западном свету, постаје као неки тешки терор индивидуализма. Свако је сам, чак су и поверовали да тако и треба, а у споју са објављивањем приватности на друштвеним мрежама појединци сами себе сматрају институцијама. Много људи у Француској не осећа се добро у тим новим околностима. Вероватно је и овде горе него што је било, али је исто тако много боље него што је у градовима западне Европе. Ако прихватимо да само попуњавамо празни простор који је створен тако што постоје те сцене и навика људи да иду у позориште, да правимо нешто што је нека врста забаве, па макар и интелектуалне то је недовољно. Тога има верујте у Француској превише, нечега што обухвата дефиниција по којој је важнија културна активност него дело: неки пар дође у позориште, погледа изложбу фотографија која је изложена у фоајеу, попије бело вино, гледа представу, срећно се врати кући, није ни битно која је представа. Мислим да је то погрешно, овде ипак уз све наше ламентирање врло често гледате представе које говоре о животу, које испитују стварни садржај људске ситуације.

Какав је свет из ваше француске перспективе у времену у којем трајемо?

Сви се питамо шта је ово? Сетимо се какву је моћ имала уметност у време када је Пикасо насликао „Гернику”. Није могла да заустави рат, али је могла значајно да утиче на јавно мњење па тиме и на процесе који обликују стварност. А сада је појам уметника, готово полубога, рецимо Џорџ Клуни. Ако некада направе његову икону, иако он учествује у неким бенигним хуманитарним акцијама, та ће се икона ипак звати свети Џорџ са кафом.


Коментари4
17fbf
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Stevo
Sve vise sam siguran da je pozoriste, film...utociste za posebnu sortu homo sapiensa. Uobrazeni da su i u zivotu mali "iznad", kao na pozornici, bez imalo stida , kao da citaju jevandjelje, tumace svet koji egzistira zahvaljujuci njima.. Ljudi posecuju pijacu, i stocnu takodje, mnogo mnogo, mnogo vise nego pozoriste... A i pekaru!
pjer
"...прича Матерић и додаје да је вредност целог пројекта била око 530.000 евра" - Bože, zar toliko za jednu predstavu?! Za dobru predstavu dovoljne su dve stolice, jedan sto ( može i stari trosed ) , nekoliko dobrih gumaca, i najvažnije - dobar tekst...
I budi to sto jesi
Umetnost ima moc da oblikuje coveka a ne stvarnost. Umetnost nije uspela da zaustavi ni fasizam ni komunizam niti ratove koji se i danas vode. Umetnost nema tu funkciju a sto se tice Klunija pa kave on ima veze sa umetnoscu.
Kulturna aktivnost
Ako poredite publiku i pozorisne prestave u Tuluzu i drugim manjim gradovima u Francuskoj sa Beogradom, i beogradskom publikom slazem se sa vama. Ali, zaboravili ste Pariz i njegovu publiku.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља