четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:49

Брину о штићеницима домова док се не снађу

Тридесетак младих, који пунолетством или завршетком школовања губе право на домски смештај, добило је заштитника у Центру „Григ”
Аутор: Катарина Ђорђевићуторак, 05.11.2019. у 22:55
Дом за децу без родитељског старања у насељу Браће Јерковић (Фото Р. Крстинић)

У домовима за децу и младе без родитељског старања детињство проводи 609 малишана, који су због проблематичних породичних односа родитељско гнездо привремено или трајно заменили за домски смештај. Када напуне 18 година, они морају да напусте ову социјалну установу, а законодавац оставља могућност да млади остану у дому до краја редовног факултетског школовања, односно до 26. године живота. Када држава као „трећи родитељ” престане да води институционалну бригу о њима, највећи број младих налази се на озбиљној животној прекретници, јер због неадекватног образовања најчешће нису конкурентни на тржишту рада. Дефицит социјалних вештина и мањак самопоуздања додатно их успорава у животном опредељењу куда и како даље.

Све су то били разлози због којих је Центар за социјално превентивне активности „Григ” у сарадњи са Центром за заштиту одојчади, деце и омладине и колегама из цивилног сектора, почетком године започео пројекат „Заједно смо јачи” који подразумева пружање различитих видова подршке осамостаљивању младих без родитељског старања.

Како у разговору за наш лист објашњава Наташа Раичевић, извршна директорка Центра „Григ”, главни циљ пројекта је оснаживање младих без родитељског старања за успешно савладавање животних изазова које напуштање домске заштите носи са собом. Од почетка године више од 30 младих прошло је кроз овај пројекат, а коначни резултати биће представљени на конференцији у децембру, најављује наша саговорница.

– За велики број младих дан када им престаје статус домских штићеника представља велики изазов и стрес. Ретки су они који су током свог боравка у дому одржавали односе са родитељима и рођацима и још су ређи случајеви да су имали квалитетне односе са породицом, јер је дом постао њихова животна адреса управо због поремећених породичних односа. Судбине младих особа које са кофером излазе из установа социјалне заштите на улицу веома су различите – неки са другарима из дома изнајмљују стан, други имају контакте са васпитачима из дома или са члановима шире породице који им помажу у осамостаљивању, а трећи су потпуни сами и препуштени судбини. У жељи да младима који немају квалитетну подршку помогнемо да крену правим путем на животној раскрсници, ми смо  реализовали овај пројекат у сарадњи са организацијама „Цепора”, „Мрежа” и „Мој круг” који окупља младе изашле из система социјалне заштите – објашњава наша саговорница.

Наташа Раичевић истиче да напуштање родитељског дома и живот у домском смештају за велики број младих представља озбиљну трауму, због чега се неретко дешава да озбиљно попусте у школи, да понављају разред или прекину образовање. Чињеница је да живот у социјалној установи одређеном броју штићеника није представљао препреку за завршавање факултета, али и они са својом универзитетском дипломом деле судбину великог броја незапослених младих особа у нашој земљи.

– Захваљујући градским властима Београда, за младе који су изашли из установа за децу без родитељског старања на територији главног града обезбеђено је неколико социјалних станова у којима најчешће живе као цимери и добијају новчану помоћ у износу од око 25.000 динара, све док се налазе на бироу за незапослене. Међутим, велики број младих остао је само на основношколском образовању, што битно проблематизује њихову ситуацију. Иако су они приликом боравка у дому информисани да им статус домаца престаје са пунолетством, односно завршеним редовним школовањем, млади свој излазак из дома симболично доживљавају као поновно избацивање из куће. Нажалост, нема званичних истраживања о томе шта се са младима дешава када напусте установе социјалног старања – констатује Наташа Раичевић.

Она додаје да се штићеници домова често пасивизирају, јер неко други кува, пере, пегла и доноси одлуке о њиховој свакодневици, па многи од њих немају практичне животне вештине – не знају где се плаћају рачуни за комуналије, како се кува пасуљ, како се укључује веш-машина, а како се пише радна биографија када се конкурише на неки посао. С друге стране, имају снажан осећај да их друштво не прихвата и да се однос социјалне заједнице према њима креће у распону од сажаљења до сумњичавости.

– Знајући какав тежак животни и психолошки терет носе штићеници домова, потрудили смо се да их кроз овај пројекат оснажимо на различите начине, почев од индивидуалног саветовања, преко повезивања са установама у заједници, као што су центар за социјални рад, национална служба за запошљавање, полиција и омладинске задруге, па све до међусобног повезивања младих који су напустили установе социјалне заштите – закључује Наташа Раичевић.


Коментари5
ced96
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Bivsa volonterka
Ono sto se desava u domu iza zatvorenih vrata znaju samo oni koji su imali prilike da vide kako ta Institucija izgleda unutra, ja sam bila zapanjena, sto odnosom dece prema zaposlenima, zaposlenih prema deci, kao i dece medjusobno... Mislim da samo sistemskim promenama, boljom edukacijom, povecanjem kadrova (vaspitaca, defektologa, psihologa) itd. bi zaista moglo da se nesto promeni. Inicijativa je lepa sama po sebi, ali tesko da ce dovesti do bitnijih promena...
Marko
Da li je ustanova jedina opcija za te mlade ljude? Da li se radi na povezivanju sa roditeljima ili nekim članom familije kako bi deca odrastala u porodičnom okruženju a ne u instituciji? Zanimljivo bi bilo znati nešto više o ovome.
Doris
Ovo je dokaz neorganizacije i dokaz da socijalni radnici ni sami ne shvataju ozbiljnost svog poziva. Zbog čega su birali taj poziv? Da li zbog toga što ih niko ne poziva na odgovornost? Ili zbog sigurne plate?! Odrasla sam bez roditelja i imam samo negativno iskustvo sa tim ljudima. Nažalost situacija i praksa se i poslije toliko godina nije promijenila. Ispaštaju mladi koji su već pogođeni zlom sudbinom.
stojsavljevic nikola
ima i losih primera kao stoje decije selo u sremskoj kamenici,koje je u aprilu 2017 isteralo .tada maloletnu katarinu djuric i bacili je na ulice beograda gde prolazi golgotu i stradanja ,ovo se moze proveriti i u socijalnoj sluzbi grocka koja za 5 godina nije nijednom bila kod nje,
Растко Дијаспорац
Каква је онда то установа за младе, ако их не уче основним животним вештинама?Ко надгледа рад те установе? Ко плаћа за постојање таквих установа? Зар је могуће да се нико досад није запитао ко је одговоран да младе људе припрема за живот.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља