среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:50
ПОГЛЕДИ

Дипломатска и остала артиљерија

Аутор: Ђорђе Вукадиновићнедеља, 03.11.2019. у 18:00

Искрено речено, нисам сигуран да ли је то добра или лоша вест. Али јесте чињеница. И сигурно се није „случајно поклопило”. Из Русије и САД за амбасадоре нам долазе прави дипломатски тешкаши. (А нешто слично би се могло рећи и за Кину, с тим да једну даму баш није примерено називати „тешкашем”, већ, рецимо, „дипломатом са натпросечном политичком тежином”). И сигурно је да не долазе на пикник и да уживају у чарима локалних кафана и све загађенијег београдског ваздуха.

Прошло је време када је и у Москви и у Вашингтону дипломатска мисија у Београду била нека врста награде и одмора, односно дипломатске хладовине због политичких заслуга или пред одлазак у пензију. Свако из својих разлога, а делом свакако из услед гледања на то шта ради она „друга страна”, три глобалне силе су нам за амбасадоре послале „специјалце”, што значи да ће Београд у наредном периоду (месецима и годинама) бити простор појачане пажње и потенцијално важно поприште дипломатских окршаја највећих светских играча.

Као што рекох, то није нека велика срећа. Али, ако већ морају да се баве нама боље је да имамо посла са озбиљним професионалцима – што није увек био случај – него да, поред свега осталог, страдамо и услед (туђе) глупости и нехата. (Као да нам није довољно то што, често – да не кажем, по правилу –  као у оној старој дечјој песмици „сами себе заплићемо”.).

Запад углавном и не крије шта се од нас очекује и тражи. Пре свега, „кооперативност” око Косова (у преводу, мирење са косовском независношћу) и – по могућству – што већа дистанца према Москви.

Но, у последње време и традиционално дипломатски уздржана Москва све отвореније и гласније саопштава и износи своју балканску агенду. Тако смо за само последњих десетак дана имали прилику да са високих и највиших места руске политике – од Дмитрија Медведева у Скупштини Србије, па до Константина Косачова и Марије Захарове – чујемо недвосмислене поруке подршке територијалном интегритету Србије, али и (индиректног) упозорења.

Нови руски амбасадор Александар Боцан-Харченко је то сажео у језгровиту формулацију: „Питање Косова треба решавати стриктно у међународноправном оквиру, на основу резолуције 1244”. А управо док пишем ове редове појавио се и интервју историчарке Наталије Наручницке „Спутњику” у којем она, ослобођена императива дипломатског протокола, каже то још отвореније: „Ако Србија, њене власти и народ буду чврсти на позицији непризнавања Косова – Русија их неће издати.

Истом приликом, Наручницка је одбацила и оне – у делу српске јавности, нарочито оне Русији не баш превише наклоњене –  популарне спекулације о руској „трговини са Западом”, односно спремности Москве да зажмури на косовску независност, уколико би Запад то исто учинио поводом Крима и/или Донбаса.

У преводу, Руси нам поручују: имаћете нашу подршку и са сигурношћу можете рачунати на њу у оној мери у којој сте спремни да се одупрете мање-више недвосмисленим притисцима и захтевима Запада у погледу независности Косова и „атлантских” интеграција. А то је ипак већ нешто друго (и нешто више) од оне уобичајене фразе о томе како они „не могу бити већи Срби од Срба”.

У истом светлу треба гледати и актуелно узбуђење због заједничке војне вежбе, под симптоматичним називом „Словенски одговор”, која је претходних дана одржана у Србији. У оквиру вежбе су у Србију, поред осталог, стигли руски борбени системи „панцир” и С-400 (први да остане, а други да се врати), што је изазвало праву поплаву најразличитијих коментара, како у јавности, тако и у дипломатским круговима. Званична реакција НАТО-а била је дипломатски уздржана и коректна. („Србија је наш партнер и има суверено право да доноси одлуке о војним вежбама на својој територији”.) Али су зато званични и незванични локални „евроатлантски” лобисти добили готово прави излив крви у мозак, односно у тастатуре, потежући најтежа оружја из русофобног арсенала.

Све у свему, нико не каже да смо поново „најважнија светска спољнополитичка тема” (хвала Богу – нисмо). Али Србија и Балкан поново заузимају релативно значајно и непропорционално крупно место у комбинацијама глобалних геополитичких играча и пратећих медијских и политичких воајера. То са собом увек носи нешто мало наде и много потенцијалног ризика. Притом је, реално говорећи, ризик куд и камо већи од наде да би из тога, на крају, можда могло проистећи и нешто добро.

Али да би чак и та мала шанса да из овога произађе нешто добро имала прилику да се реализује неопходно је да ми сами знамо шта заиста хоћемо, желимо – и смемо.

Народни посланик и уредник НСПМ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари1
20de8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Дино Зоранић
Спас Србије је на Истоку!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља