среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:02

Две приче у једном дану

Аутор: Предраг Перишићсубота, 02.11.2019. у 18:00
Аеродром у Тивту (Фото А. Алексић)

Прошле недеље кренуо сам на море да искористим ово лепо јесење време и ниске цене. Дан је у Београду био сив и кишовит. Како смо се авионом приближавали Тивту време је било све горе. Авион се тресао, уздизао и пропадао. У авиону тишина и мук. сви задубљени у своје мисли. Авион је кружио и кружио изнад Тивта. Кроз ниске облаке пробијале су се муње. Морам признати да сам помислио да смо близу краја. Па добро, деца су одрасла и осамосталила се, каријера је завршена, здравље је и онако никакво. а крај једном мора доћи.

Поред мене је седео млад момак атлетски развијен. Како се авион тресао и пропадао тако је он био све блеђи и блеђи, руке су му подрхтавале. „То је све због мене”, тихо је рекао. „Бог ме кажњава, велики сам грешник. Ја верујем у Бога.” – „Када је ’фрка’ сви верујемо у Бога”, одговорио сам. Дрхтавом руком младић је покушавао да нешто напише на малом комадићу папира. Нисам одолео а да га не упитам: „Шта то пишете?” – „Поруку својој вереници. Ако ми се нешто деси, молим за опроштај.” Био сам мало изненађен. „Неће ништа да вам се деси.” – „Велики сам грешник.” – „Мислим да у авиону има много већих грешника од вас”, рекао сам гледајући набилдоване момке са златним ланцима око врата и старију господу са младим девојкама. „Ишао сам у Београд да купим бурме за свадбу. Женим се следеће недеље. Тамо у Београду са пријатељима са студија отишли смо на један сплав да прославимо ’момачко вече’ и ту сам упознао једну младу, лепу девојку. мало се попило, мало се веселило. и ја завршим у њеном кревету. И то седам дана пред свадбу. Преварио сам жену а још се нисам ни оженио. Кајем се, шта ће Бог да ми каже.” – „Бог вероватно неће ништа да каже али ваша вереница ће сигурно имати шта да каже ако то сазна.”

Два пута пилот је покушао да слети на тиватски аеродром. без успеха. Авион је подрхтавао, шкрипао, као да се распада. У једном тренутку сасвим неконтролисано, вероватно од страха и панике, узвикнуо сам неким мени туђим гласом: „Мајсторе, немој да се јуначиш, вози за Подгорицу”. Проломио се спонтани смех и аплауз уплашених путника. Хтео сам да пропаднем три метра под земљу од стида и срамоте, али како да пропаднем у земљу када сам у авиону на десет хиљада метара висине. Не верујем да ме је пилот чуо, али авион се подигао и кренуо према Подгорици. Слетели смо у Подгорицу без проблема. Момак који је седео поред мене, стиснуо ми је чврсто руку, загрлио ме и тихо рекао: „Ако сте слободни дођите у недељу на моју свадбу. И нека вас Бог чува.” – „Верујем да Бог има паметнијег посла”, одговорио сам. Загрлио сам и и ја њега.

Тек за сат стизао је аутобус који ће нас одвести до Тивта. У договору са једном старијим брачним паром узели смо талси којим смо кренули за Херцег Нови. Возач таксија је био млад, лепушкаст момак обучен у чисту униформу. веома говорљив. Прво нас је по презименима проверавао ко је пореклом Црногорац. Испало је да смо сви у прошлости били Црногорци.

Како је завршио са нашим родословом кренуо је у политику: „Ја имам 31 годину, толико је овај наш на власти. Како ствари стоје: ја ћу отићи у пензију а он ће бити још увек на власти.” Упитао сам га: „Јеси ли ожењен, имаш ли децу?”„Имам две ћерке и сина. али то је компликована прича. Када смо се упознали и заволели, крили смо нашу везу и од пријатеља и од родитеља.” – „Зашто?” – „Она је муслиманка а ја сам православац. И њени и моји родитељи су прекинули сваки контакт са нама, остали смо сами, без средстава за живот, без стана. али смо се и даље волели. Када смо видели да нема помоћи ни са једне ни са друге стране спаковали смо се и отишли за Америку. Остали смо тамо две године. Свашта смо радили. ја сам возио камион а она је била конобарица у једном ресторану. Уштедели смо нешто пара и вратили се у Подгорицу, венчало смо се. Без родитеља и пријатеља, само са кумовима који су били случајни пролазници. Од уштеђевине из Америке купили смо мало земље на периферији Подгорице и својим рукама саградили малу кућу. Родила су се деца, прво две девојчице, Амира и Сенада. Договорили смо се: ако буду девојчице, жена даје име. Сину ја дајем име. Родитеље нисмо виђали, ни ја, ни она. И онда се родио син, дао сам му име Лазар. То је преломило моје а и њене. Дошли су да виде унуке и то некако у исто време, сасвим случајно. И шта да раде, прво су се поздравили а онда загрлили, и они нас и ми њих. Родитељима моје жене име нашег сина се баш и није допало али нису ништа рекли. Само су испод дечијег душека ставили подебели коверат са новцем. А моји родитељи су тешко изговарали Амира и Сенада али нису престајали да грле и љубе наше девојчице. Онда смо се заједно богу помолили. они њиховом, ми нашем, иако и ми и они знамо да је Бог један. Свашта смо преживели моја жена и ја. Више зла него добра, много смо се напатили у животу, али, никога не мрзимо, срећан сам да смо поново једна велика породица и да се волимо. Нека тако и остане.”

Остатак пута је протекао у тишини.

Стигли смо предвече у Херцег Нови. Кишa је престала, појавило се сунце. „Сутра ће бити леп, ведар дан”, рекао је глас са радија. „И за праведне и за грешне, и за срећне и за несрећне.” – „Мени нешто кажете?”, питао ме је млади човек. – „Не, разговарам сам са собом. тада сам најпаметнији.”

Професор Факултета драмских уметности

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари4
e1346
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

marko marković
Poštovani gospodine, hvala na jako lijepom i poučnom tekstu, život je složen, ali je u konačnici lijep :) Želim Vam puno mirnih letova.
ranko petrovic
Posle dva pokušaja kapetan aviona je dužan da sleti na alternativni aerodrom.Inače,priča je divna,topla i ljudska.Razne su nam sudbine,čovek je proklet,seti se svega svetog tek kad doživi sudar sa krajem(smrt)
Decak
Divan tekst, cestitam autoru. Gde bi smo bili da su takvi kao on na celu novostvorenih drzava na Balkanu ?
Boris
Lijepo i kvalitetno pisanije..

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља