среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:35

„Службена” и „јавна” употреба језика

Аутор: Драгољуб Петровићчетвртак, 31.10.2019. у 18:00

„Политика” је опет задужила српски језик, овога пута тиме што је прекинула тринаестогодишњи мук о уставној одредби, и закону којим се уређује да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо”. Показује се, наиме, да ту одредбу у Србији нико не поштује, па ни Скупштина која је тај Устав донела. Кад тако говорим, имам на уму баналну чињеницу да су некад правници знали рећи да је Устав „највиши закон” и док се нешто не пропише „другим законом”, мора се поштовати онај „највиши”, али то, изгледа, не важи кад је реч о српском језику, па се свако у земљи према њему може понашати по мери сопствене памети, па ће неки министарски чиновник „пресудити”, рецимо, „да је црногорски језик службени језик у Црној Гори, коју Република Србија признаје и са којом остварује међународне односе и сарадњу” и при томе ће глатко превидети чињеницу да се законском регулативом о којој говоримо не „уређује” језик у Црној Гори него у Србији.

За разговор о тој теми „Политика” је (13. октобра) окупила компетентне саговорнике и за њихове ставове штедро отворила своје странице, а ја ћу се овде осврнути само на један аспекат тих разговора и на крају додати и једну недоумицу.

Доношење закона о језику, према неким интерпретацијама, „запело је” око тумачења појмова „службена” и „јавна употреба језика”. Та је бесмислица лансирана да би се могло чинити управо оно што се са српским језиком чини током много последњих деценија: неко је српски језик прогласио српскохрватским, а кад су се Хрвати тога термина брзо одрекли (и вратили се „хрватском”), Срби су наставили да га „експлоатишу” (да сународницима у Хрватској не би „отежавали живот”) и после се показало да су они заборавили и свој језик и своје писмо и дозволили онима који су их дотле терорисали да то и даље чине као да се ништа у међувремену није догодило.

А основни је проблем у томе што су службена и јавна употреба бесмислени синоними: језиком се нешто објављује, обзнањује, саопштава, чини се јавним оно што јавност треба да зна и то се увек чини у облику који је примерен знању, писмености и свим другим особеностима личности која информацију формулише. И та је информација адресована на сваког појединца до кога допре и реакција ће на њу бити различита: онај на кога се она односи реаговаће на одређени начин, а онај други проћи ће поред ње као и поред свега што га се не тиче, при чему информација може бити објављена на осмој страници новина или у 13. минуту ТВ Дневника, а може и на раскрсници код Мијине кафане.

И све би то била јавна употреба језика, а поред ње може да постоји још једино приватна употреба језика и за њу се не могу успостављати правила јер нико не може учити бабу како ће тепати унучету или ружити деду због тога што је у кућу ушао у прљавим чизмама. Биће да у свему томе ипак нема неке посебне мудрости и то у неким демократијама није требало посебно разјашњавати: првим законом после успостављања НДХ усташки законодавац у је забранио ћирилици у јавној и у приватној употреби и то им образлагао у Јасеновцу, Јадовну, Пребиловцима или у Кечиној јами на Радовчу (и/ли Мачковој јами на Штитову). Или: кад је у Арбанији дошао на власт Ахмет Зогу, тамо су Србима били забрањени и језик, и писмо, и имена, и презимена, и вера и слава, и све оно што их је карактерисало као народ. И све то и јавно и приватно. И тиме се разјашњава све оно што нашим „тумачима закона” није јасно и на чему истрајавају у настојању да над српским језиком задрже туторску позицију и да му одређују и мере и обележја.

Професор (у пензији)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари23
713d8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Коста
Српска посла. Службени језик је ЗВАНИЧНИ језик који држава одређује као ЈАВНО средство споразумевања у држави за СВЕ, а не само за државне органе.
Д. Збиљић
Коста је то добро и кратко објаснио. Службени језик је јавно средство споразумеевања у држави за све, а код нас у постојећем још неусаглашеним Законом о службеној употреби језика и писма постоји невероватно двојство. Дели се језик у службеној и јавној упиотреби, па за једне је службено писмо ћирилица, а за друге може и латиница, д1e224еле се по писму више државне институције од неких других, нижих и сл. Све се задржава у поменутом зајкону већ 13 пуних година да би се изиграли Устав и светска пра
Препоручујем 14
Горан Јозић
Господине или госпођо I.V. Ниеј проблем да неко свој језик зове како хоће, него је прроблем када се служиш српским језиком, па му даш друго име и тако га присвојиш. На Балкану у језику може оно што ни у Амњеици не може. Толика Амњрика (САД) користи језик Енглеза, па не може да га зове "мерички језик", а српски језик на Балкану може да присваја ко хоће и да га назива како хоће да би га од Срба отуђио (тачније: присвојио, отео.
Matko
Tošiću, Bečki knjiž. dogovor je DOGOVOR između srpskih i hrvatskih lingvista da se za ZAJEDNIČKI JEZIČKI STANDARD prihvati štokavski ijekavski dijalekt kojim se govorilo u Hercegovini, u narodu koji je pripadao svim trima verama (Muslimani kao "narod" je u to vreme nepoznat pojam). Ono što je važno jeste da su pripadnici dva naroda i tri vere govorili ISTIM JEZIKOM, koji nije imao zvaničan naziv i tek ga je kasnije dobio: srpskohrvatski ili hrvatskosrpski. To je istorijska i jedina istina.
Препоручујем 1
Дејан.Р.Тошић
@Горан Јозић/Поштовани Горане апсолутно се слажем са Вама. Вук је 1847.г.доказао да је једини прави књижевни језик Срба на штокавском дијалекту (и)јекавског наречја што је Даничић у свом делу из 1847.г. "Рат за Србски језик и правопис" и "Србској граматици и речнику"и потврдио.Остаје глупост књижевног договора из Новог Сада из 1954.г. где се Српски азбучни језик и даље користи заједно са Гајевом Словеначко Хрватском абецедом и још већа глупост што САНУ и даље кодификује Српско Хрватски речник.
Препоручујем 11
Деда
Често путујем кроз земље бивше Југославије и где год осванем, од Зајечара до Пуле, од Подгорице до Суботице, свуда исти језик. Наш заједнички језик - који засада има четири имена. Све што је у Југославији било заједничко - институције, култура, природна богатства, војска, привреда, море, реке и планине, није више заједничко. Осим Неба и Сунца, заједнички нам је још само језик. НАШ ЈЕЗИК.
I.V.
Nema veze što je isti jezik, zašto se ne bi nazivao drugačije? Skandinavski narodi takođe dele isti jezik i svi se razumeju pa opet taj jezik nazivaju drugačije i nikome ne pada na pamet da nekome nameće svoje tumačenje. Ali kod nas, balkanska posla...
Препоручујем 5
decak
Deda je Jugosloven, svaka cast ! Deda govori jugoslovenski jezik, cestitam. Kao i mi mladi.
Препоручујем 5
Прикажи још одговора
Саша Микић
Хајде да се мало манемо тога шта је било, ко је крив и осталих ствари, већ да почнемо да примењујемо оно што нам пише у Уставу и пратећим законима. Ако већ пише ћирилица онда да је сви користимо. Онима што налазе изговор у странцима имам само једну напомену; чувени Мекдоналдс је свој лого и све натписе за потребе Русије прилагодио руској ћирилици, чувена Икеа је то исто учинила итд. Кад могу они може и наш Тоша што држи киоск са ''Pizza fast food''.
Matko
Profesoru bi trebalo da je jasno da ako se Ustav u celini ili njegove pojedine odredbe ne poštuju onda nešto s njim/a nije u redu. Nema valjanih objašnjenja za nepoštovanje, kao npr. da smo kao narod nedisciplinovani i sl. To su besmislice. A ono što ne valja treba odbaciti te formulisati i usvojiti ono što odslikava realnost i istinu a ne normirati "kako bi nešto trebalo biti" i to na zahtev realne manjine. Takve norme nikad ne uspevaju.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља