уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Одврнимо домаће вентиле

Капитал, посебно страни је попут плашљиве животиње, чим осети опасност (геополитичку) или ароматичнији мирис профита на другој страни он лако диже сидра – шта ћемо онда
Аутор: Синиша Корицасреда, 23.10.2019. у 18:00
(Фото Пиксабеј)

Професор др Александар Фира остаће упамћен међу студентима правних факултета по две синтагме. Говорио је да је привремено решење увек најтрајнија солуција, бар у српском друштву. В. Д. директори трају. Такође, и да је транзиција само друго име за ванредно стање. Како сад из ових истина препознати кодове наше новије историје, које су њене основне карактеристике? Или је све још увек замуљено, нејасно, транзицијско? Ваљда смо коначно завршили с преливањем огромне друштвене имовине у приватне руке, али изгледа да у свести нисмо рашчистили са остацима транзиције у њој.

Рециклажно сецирање наше новије историје показаће да су за нас биле кобне деведесете године прошлог века. Тад је почело одбројавање времена заостајања Србије. Нажалост, то није била година дана, већ цела деценија. Лечење, ако се уопште излечимо, трајаће неколико пута дуже. Бићемо стално, по Фири, у ванредном стању. Зашто је то тако, нека каже историја. Само ћу подсетити на знаке, симболе заостајања. Данас Србија има бруто друштвени производ, укупно богатство друштва, у маси тек нешто већи од Словеније, а она има скоро четири пута мање становника. Поражени смо. Вероватно није спорно да је ту истину разумео Александар Вучић и окренуо се ка економији, реформама, страним инвеститорима са Запада. Али то је повратно изазвало дубоке политичке и духовне поделе Србије на њен прозападни и происточни део. Конфронтације и поларизације у српском друштву трају. Подељено смо друштво, што по својој природи само по себи отежава здравије искораке.

Разгрћемо ли даље наслаге наше новије прошлости доћи ћемо до формуле које су демократе на челу с Тадићем промовисале: „И Косово и ЕУ”. Важило је то у једно мирно доба уз паралелно с тим затрпавање кредитима наше сурово огољене стварности. А онда је дошло до светског финансијског слома 2008. године. Пред Србијом нова дилема, да ли све подредити економском развоју или наставити са геополитичким комбиновањем које ће мање или више задовољити елите, док народ даље пропада? Поново смо на раскршћу. Додуше, узели смо нешто свежег ваздуха, одложили банкрот, али таласи и даље наваљују, запљускују.

Заронићу у садашњост и из ње извући нови камен међаш који ће историја накнадно вероватно другачије превредновати, препричавати. Рецимо, Европа нам је јасно поручила да наше судство није независно. Траже измену Устава. Наши нису имали куд, стидљиво најавили бар парцијалне измене Устава у домену правосуђа, чини ми се још 2015. године. Пролази већ скоро пета година, а од тога нема ништа. После некаквих неуспелих амандмана, мишљења такозване Венецијанске комисије, актуелна министарка правосуђа саопштава да је посао измене Устава пренет у надлежност будуће владе, након парламентарних избора с пролећа 2020. године, Измене Устава представљају процес, не само унутрашњег већ и спољног карактера. Европа тражи да његове одредбе буду саображене с правним поретком Уније, а онда – ако се и када се то уради – потребно је да прође бар неколико година у којима ће се тестирати функционисање тако донетих решења.

За све то време одлаже се пријем земаља кандидата у ЕУ. Зли језици би рекли да ће Европа над нама увек „цепати длаку на четири дела”, јавно говорити о пријему земаља западног Балкана, а суштински радити против. Можда и тога има. Али има нешто још „грђе” од те врсте, условно речено, лицемерја Европе. Наш кровни закон, Устав, донет је као компромис или изнуда владајућих политичких снага 2006. године (Коштуница, Тадић, Николић) када смо дубоко били поражени економски, демографски, територијално. Фокус је био на његовој преамбули, тези о Косову и Метохији као саставном и неотуђивом делу Србије. Остало је занемарено, а на томе занемареноме историја пише своје нове тешке странице. За мене као економисту, економија је енергија. Наш Устав је својом централистичко пирамидалном структуром буквално пресецао, зачепљивао све ситне капиларе из којих енергија извире од доле.

Ето одговора на питање: зашто ми немамо сопствене економске фирме које би извукле Србију из чврстог загрљаја њеног малог бруто друштвеног производа? Доминирају стране компаније. Капитал, посебно страни је попут плашљиве животиње чим осети опасност (геополитичку) или ароматичнији мирис профита на другој страни он лако диже сидра – шта ћемо онда? Преживели јесмо, избегли банкрот, али да ли на логици преживљавања можемо живети по принципима достојних људског бића? Можда је наша оријентација, према свим азимутима, била могућа у одређеном времену (преживљавање), али у доба великих катаклизмичких промена у свету задржати исти синопсис равно је катастрофи (исељавања). Устав се мора у темељу претресати, капилари домаћег порекла хитно отварати. Одврнимо домаће вентиле па нека покуљају идеје предузетништва и индивидуализма, централни није довољан. Напротив, тзв. вертикала Београда исушује провинције. Имам утисак да смо доследни само у грешкама.

Публициста, бивши члан Савезне владе (у СФРЈ)

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa

Коментари6
3c962
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

dr Slobodan Devic
Postoji velika razlika izmedju liberalnog i drzavnog kapitalizma ...
Марија
Какви црни домаћи вентили кад су нас црногорски политичари и директори са својтом опљачкали до голе коже.
Boris
Ko misli da strani kapital razvija bilo koga osim samog kapitaliste, grdno se vara.
Matko
Autor teksta, u njegovom drugom segmentu, iznosi ključnu istinu koju mnogi neće da vide. Jedino što mu "zameram" je ograničavanje samo na ekonomiju. Ta "dekada" je devastirala ekonomiju, ali, što je još mnogo "grđe", vratila Srbiju u kasni Srednji Vek u civilizacijskom smislu. Za materijalnu "rehabilitaciju" verovatno bi, teorijski, bilo dovoljno 20-tak "dobrih" godina; za duhovnu, bar polazeći od sadašnjeg stanja, trebaće nam cele 3 generacije, i to pod uslovom da sa još danas desi neko čudo.
Боба
Mи смо тамо где су нас гурнули и споља али и изнутра. Нажалост требаће много среће да се из тог бунара испуже ако је то уопште могуће. Србију убија црно бело гледање на економију која је некада била искључиво државна а данас је искључиво страно (и страначко) експлоататорска. Економски успешније државе као Канада и Скандинавске земље имају добар баланс приватног и јавног сектора, разуђену администрацију по целој земљи и немају илузије да им искључиво стране инвестиције доносе развој.
Milan Savić
Tako je Bobo. Kao kolonijalna provincija, mi prihvatamo ono što naređuje kolonijalni upravnik. Ne verujem da će fabrike za motanje kablova, proizvodnju papuča i presovane iverice, gde zapošljeni rade za 200 - 300 e, unaprediti Srbiju.
Препоручујем 10

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља