уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:22
МОЈ ЖИВОТ У ИНОСТРАНСТВУ

Оставила сам цимерке у студењаку и дошла у Лапонију

Током Другог светског рата доста наших људи били су овде у логору и градили путеве. Када сам са мојим мужем, после неколико година аутом обилазила Норвешку, дошла сам и на тај пут. Изула сам ципеле и ходала боса по њему обузета неким помешаним осећањима бола и поноса. На крају сам заплакала...
Аутор: Радмила Шућуровићпетак, 18.10.2019. у 10:25
Фото Пиксабеј

Никада нисам могла замислити да ћу из моје мале студентске собе у четвртом блоку, где су посете наших момака биле дозвољене само недељом поподне, отићи хиљадама километара далеко и да ћу заувек напустити моје цимерке Весну и Гордану код којих је увек неко илегалисао и живео као скојевац у илегали.

Све сам то оставила, чак и мог момка Микија и једног октобра спаковала мој картонски кофер са нешто скупљене одеће од цимерки и сестара, ставила „Проклету авлију“ и кренула. Сећам се да је био октобар и да је сунце још увек на железничкој станици у Београду пекло и није показивало да се приближава јесен.

С алпским млеком у тетрапаку и цигаретама, кренула сам у неизвесност.

Само сам знала да је циљ мог путовања Осло, главни град Норвешке где ће ме дочекати плавокоси младић којег сам пре три године срела код Онофријеве чесме у Дубровнику.

Путовање до Осла трајало је дуго, са бројним преседањима, али све сам јуначки издржала. Међутим, кад сам изашла из воза њега није било.

Није ме ухватила паника јер је мој мото; ако си ти добар увек сретнеш добре људе. Тако је и било. Ступила сам у контакт са нашом амбасадом где су ми показали карту Норвешке из два дела.

Ништа нисам разумела. Амбасадор ме питао да ли сам ишла у школу, а када сам потврдно одговорила, он се чудио како онда не знам да од Осла до мог одредишта има равно још 2500 километара.

Плавокоси младић је послао телеграм да ме не може чекати јер то изискује и време и новац али ја сам већ кренула на моје путешествије и телеграм нисам добила.

Ко зна да ли бих се упутила на тај пута да сам прочитала телеграм?

Е, онда је почело моје путовање кроз ту дугачку и лепу земљу. Чинило ми се да никад нећу стићи. Кад сам после две ноћи једва дошла до пола Норвешке хтела сам да се вратим у моју студентску собу и да заборавим ту земљу која се отегла као гладна година.

Север Норвешке (Фото Пиксабеј)

Након путовања бродом, возом и авионом стигла сам на место где ме чекао плавокоси младић са Онофријеве чесме. Рекао ми је да нас његови родитељи очекују на ручку у 16 сати, а ја сам само забезекнуто гледала и мислила како ћу издржати још четири сата а да негде не легнем и одморим се.

Све је било другачије. Само камење и стене, нигде ниједног дрвета. Помислила сам  да сам дошла на неку другу планету. Сунца већ није било јер су почињале поларне ноћи а после неколико недеља завладао је потпуни мрак.

Сањала сам сунчане зраке, плакала у сну, сакривала очи јер ми је сунце упирало снажно у моје очи, а онда кад бих се пробудила око мене је био мрак и често нисам знала које је доба дана; да ли је ноћ или дан.

Живели смо у једном малом селу са двадесетак кућа где су углавном били наставници који су радили у интернатској основној школи. Већина деце су били Лапонци који су становали далеко у неким брдима а зими због снега нису могли да дођу до села.

У посету својим родитељима одлазили су тек крајем априла кад су путеви били донекле проходни, а река Тана још под дебелим ледом па се користила као пут.

Ту сам упознала доста пријатеља Лапонаца о којима до тада ништа нисам знала. Сви они који живе у овој најсевернијој покрајини која се зове Финмарк имају крдо ирваса и то им је главно занимање.  

Крдо ирваса (Фото Пиксабеј)

Међутим, код Норвежана постоји доста негативних предрасуда о њима а из њихових прича сам дознала да их живот није нимало мазио. Морали су под притиском да узимају норвешка имена и нису смели да причају и користе свој матерњи језик. Највише су ми се допале њихове песме које немају музичку пратњу музичких него су то само гласови који, у зависности коју поруку преносе, могу бити тужни и весели.

Током Другог светског рата доста наших људи са простора Југославије били су овде у логору и градили путеве. Када сам са мојим мужем, после неколико година аутом обилазила Норвешку, дошла сам и на тај пут.

Изула сам ципеле и ходала боса по њему обузета неким помешаним осећањима бола и поноса. Мало даље видела се велика петокрака и на плочи је писало на српском и норвешком ко је изградио тај пут. А онда сам у великој вази видела свеже хризантеме и била баш дирнута. Неко је дошао да положи цвеће и стигао баш на 60. географски упоредник да то уради. Заплакала сам.

Фотро Пиксабеј

У близини се налази и место Карашок у којем искључиво живе Лапонци и они су одиграли велику улогу у помагању и спашавању логораша. Ни они нису имали много, али су знали да ставе по који кувани кромпир, суве рибе у плетене рукавице и испод жице да доставе логорашима.

Организатор је била једна дивна жена, Лапонка коју су сви звали мама Карашок. После рата, позвали су је у Дубровник где јој је уручена медаље за храброст. Дошла је у својој народној ношњи која је сва од вуне и ципелама од ирвасове коже.

Да би зими било топлије у њих се ставља сено. У Дубровнику је било топло и организатори су јој рекли да може да се раскомоти, а она им је одговорила: „Кад су ваши људи на оној ниској температури могли да раде у танкој одећи, могу и ја издржати ово.”

Овде се много тога разликује од поднебља одакле ја долазим, из мог Срема. За Божић се доноси јелка са југа Норвешке и нека деца по први пут виде дрво па га пипају и загледају са свих страна. Највише ме одушевило скијање које сам веома брзо савладала. Оно што нисам волела било је да се иде у шетњу без обзира какво је време. Они имају изреку, а то важи за целу Скандинавију, да нема лошег времена, има само лоше одеће.

Лапонски народ ми је остао у срцу. Увек кад ми се укаже прилика причам о њима и њиховој борби да постану равноправни грађани ове земље. Данас је другачије, дозвољено им је да уче свој матерњи језик, имају свој парламент, вести на радију и телевизији. Млади уче језик својих предака и не стиде се да кажу да су Лапонци.

Често се запитам да ли је морало да прође толико времена да тај народ који је први населио на ове просторе добије своја људска права после толико векова.

 

Радмила Шућуровић Јохансен

 

 

 

 

 

Пишите нам
Поштовани читаоци, „Политика” је поново оживела рубрику „Мој живот у иностранству”. Намењена је пре свега вама који живите изван Србије, широм света, које је животни пут одвео у неке нове непознате крајеве и земље.
Надамо се да сте приметили да смо се и ми у међувремену мало променили. Сашили смо ново, комотније и удобније дигитално одело, али и даље смо права адреса на коју можете слати своја писма, репортаже, записе и фотографије.
Пишите нам како је у туђини или у вашој новој отаџбини. Како вам Србија изгледа кад је гледате из Ванкувера, Осла или Мелбурна? Станује ли носталгија на вашим новим адресама?
А наша адреса је  mojzivot@politika.rs
Правила су и даље једноставна: дужина текста до пет хиљада словних знакова, да је записан у неком уобичајном формату, најбоље ворду. Наслови и опрема су редакцијски, текстови се не хоноришу и подлежу уредничким интервенцијама.
Ваша Политика 
 

 


Коментари26
0af3f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Goran Plevnes
Milija Zecevic... Tacno tako je bilo, ja sam bio jedan od njih. U vreme demonstracija 1968 godine, spasili me kolektori za kanalizaciju kod tadasnjeg SIVa na N. Beogradu, inace odose moji bubrezi od batinja. Pozdrav iz Makedonije.
Данијел
Мики је вјероватно остао да пјева Криво је море...
josip kosor
Moze li se znati sta je sad sa Mikijem.
Radmila Johansen
Da, zna se. Snasao se lepo u Bgd i mene prezalio!
Препоручујем 4
Mika
Ko je Miki????
Препоручујем 11
Прикажи још одговора
Slobodan Markovic
Pa zar je kod nas tako strasno da se mora u Laponiju?
Joy
Ljubav ili interes?
Препоручујем 15
Mara
Jeste li culi za rec Ljubav?
Препоручујем 18
IvaT
Radmila, Hvala za tekst! Vidim, da cela knjiga želi da se napiše iz tog kartonskog kofera....
Radmila
Bas tako! Pisem vec nekoliko godina tu moju knjigu i koja nice iz kartonskog kofera. valjda ce biti nesto.
Препоручујем 2

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Мој живот у иностранству

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља