уторак, 19.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:14

Велике и мале звезде сцене

(„Није лоше бити човек”, разговор недеље са Душаном Ковачевићем, ,„Политика” 6. октобар 2019)
Аутор: Мирјана Радошевићсреда, 16.10.2019. у 18:00
Душан Ковачевић у Звездара театру (Фото Танјуг/А. Вукелић)

Иритантни су ми били делови интервјуа са Душаном Ковачевићем, објављеним поводом 35 година постојања Звездара театра. Аутора бројних драма, писца сценарија, па и редитеља, познајем и пре него што је постао академик, незаобилазна личност и уметник минулог и овог века.

Када смо гледали на премијери прву представу „Мрешћење шарана” Александра Поповића, у режији Дејана Мијача, обоје смо били млади. Ја новинар „Политике”, Ковачевић славан. И док је Ковачевићу, како каже у интервјуу „Политици” од 6. октобра, новоотворени театар био „налик на мало комфорнију шупу, са сценом у облику амфитеатра и са столицама на којима баш није било нимало пријатно седети” за оне који не знају, Звездара театар, је у оно време био нова сцена Дома културе „Вук Караџић”, али никако „налик шупи”. Уосталом, био је то простор биоскопа, а дуго година и простор културно-уметничког друштва „Симонида ”.

Из тог времена, као хроничар позоришног живота на страницама Културне рубрике „Политике” у документацији чувам текст од 8. октобра 1984. године. Објављен је под наднасловом „Догађај у култури Београда: Нови театар” и насловом „’Звезде’ на Звездари”

Први директор Звездара театра био је Пера Ђурђевић, тада четрдесетогодишњак, са дипломама два факултета, Филозофског и Факултета драмских уметности. Био је и партијски човек са петљом да Слободану Милошевићу саопшти да желе да играју „Мрешћење шарана”. Милошевић је одговорио: „Ма нека се деца само играју”. Ово ми је недавно испричао Ненад Бркић, инжењер и дугогодишњи оперативни руководилац, а извесно време и директор „Звездаре”. Пера Ђурђевић, није дочекао јубилеј, преминуо је пре неколико месеци.

То је било прво позориште инспирисано концептом „отвореног театра” славног немачког редитеља Петера Штајна, у коме нема сталног ансамбла а финансира се од прихода на благајни. „Пелцер” је донео – Ненад Бркић. Инжењер по струци.

У првом Управном одбору „Звездаре”били су Дејан Мијач, Вида Огњеновић, Паоло Мађели, Александар Поповић, Ксенија Зечевић, Егон Савин.... На премијери „Мрешћења шарана”играли су Војислав Брајовић, Мирјана Карановић, Бора Тодоровић, Изет Хајдархоџић, Лазар Ристовски, Рада Ђуричин...

Ненад Бркић је пројектовао ентеријер и салу са 680 места, али је бринуо и о маркетингу и пропаганди, а Живорад – Жиша Жугић је био агилни секретар. Свих 14 запослених је радило по три посла. Догодило се да су и прве представе на репертоару били комади Аце Поповића.

Бранко Плеша је режирао два Поповићева комада, „Кус петлић” и „Мртва тачка”, a Горан Марковић „Пазарни дан” . Бркић ми је испричао и како је у Ацино име предложио Душану Ковачевићу, тада (а и сада) првом човеку „Звездаре” да му одобри да режира свој комад „Баш бунар”. Ковачевић је пристао, мада у то време није био у љубави са Ацом Поповићем, зарад некаквог инцидента, чему је Аца био склон.

Догодило се да је „Баш бунар” била прва и последња режија Аце Поповића у Звездари.

И како то већ живот уме да изрежира, после премијере „Љубинка и Десанке” у Атељеу 212, Аца Поповић је отишао у „Звездару”. После репризе „Баш бунара”. седело се дуго, уз виски, онда је Аца отишао из позоришта кући. Диван, скроман човек, велики антологијски драмски писац, рођен је у породици индустријалца, којој су после Другог светског рата све одузели. Он је, међутим, са супругом и кћеркама, живео у скромној гарсоњери. У двадесетак квадрата.

„Негде пред јутро”, сећа се Бркић, „позвала ме телефоном његова супруга и рекла: ’Изгледа, умро Аца’. Одлетео сам код њих истог часа. У собици призор надреалан: један сто, једна столица и један кревет. На кревету Аца. У црном оделу. Кад су дошли мртвозорници, толико је све било мало а врата уска, да су некако морали мртвог да га усправе, и изнесу из стана.” У тој ноћи, са 8. на 9. октобар 1996. било му је 67 година. Случај је хтео да је отишао у дан кад је „Звездара” отворена његовим „Мрешћењем шарана”. Извештавала сам и са сахране на Новом гробљу, кад је Јован Ћирилов рекао: „Отишао је један од наших највећих, антологијских драмских писаца, скромно, са – црвеним минусом на текућем рачуну”. Поред мене је био – Душко Ковачевић.

Кад је реновиран Дом културе „Вук Караџић” по Александру Поповићу названа је дворана, на чијем је улазу постављена скулптура од плексигласа. У том здању је представом „Тамна је ноћ” Аце Поповића, после „Звездаре” отворено још једно позориште –- Култ театар.

Поводом 35 година , за јубилеј, постављена је изложба фотографија великих глумаца, „звезда” Звездарине сцене. Једна дворана носи назив – „Данило Бата Стојковић”. Друга сала, са 230 седишта, за сада је безимена  – Нова сцена! Аце Поповића нема међу „звездама”. Да је поживео, 2. новембра имао би 90. година!

 Али, историју пишу живи и – ко преживи!

Новинар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари14
caac3
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Snežana Cvetković
Da biste podigli jednog dramskog pisca ne morate uniziti drugog,još boljeg,po mišljenju većine kompetentnih.Nešto lično izbija iz autorskog teksta uvažene M.Radošević.A to nije dobro za jednog novinskog kritičara.Gubi se kredibilitet.
Игор Г.
Господо критичари Душанови, напишите ви нешто боље од његових драма, комедија, сценарија, а не овако завидно бесплодним покушајима мислите да ће те умањити величину његових дела.
pjer
Prosto oduševljava naivnost ovakvih komentara. Napišete dramu, roman, pesmu - i svi urednici, upravnici, izdavači... hrle da vam objave, igraju tekst jer je eto dobar... Siguran sa da i Šekspir ne bi prošao u današnjoj raspodeli uvek uvezanih rodjačko-kumovsko-debeovskih - stranačkih i inih interesnih veza...
Препоручујем 8
bogdan basaric
Hvala Mirjani Radosevic ,na ovim postenim i iznad svega potrebnim istinama. Prisvajanjem tudjeg rada, saznali smo ko je amabasador u pokusaju i clan SANU, Dusko Kovacevic. Meni je smetalo, da je ovaj umesni Sapacanin, pretrcao jednu pravu i iskonsku pozorisnu i kulturnu velicinu kao sto je Dejan Mijac i preko reda postao akademik. Ako cemo iskreno Mijac je znatno stariji i mnogo uspesniji u odnosu na Kovacevica,ako se izuzmu politicke metamorfoze.
Догодине у Призрену
Медиокритети би му све опростили осим изјава о Косову. На све нападе гледам из те перспективе. Аустријанац је Нобела чекао двадесет година. Толико ће и Душко неку нашу награду . До тада ће му признање одавати обични људи користећи у обичном говору његове цитате као своје
Џејми Шеј
Звездара театар, је у оно време био „налик шупи”? а дуго година простор куд „Симонида ”. Sramotan nastup talentovanog, politicki spretnog D Kovacevica. Kao rodjeni Zvezdarac, bivsi ucenik VI beogradske gimnazije mogu samo da izrazim prezir prema ovakvim jadnim pokusajima uzdizanja sopstvene gordosti. Hvala Mirjani.
Zvezdara
Bravo za komentar Dzejmi i odlican tekst Mirjane Radosevic. Ima jos zivih svedoka sa Zvezdare.
Препоручујем 26

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља