уторак, 12.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:55

Октобар, месец Милене Дравић

На годишњицу смрти велике глумице, сећамо је се кроз приче њених колега прикупљене у монографији Аните Панић
Аутор: Александра Мијалковићпонедељак, 14.10.2019. у 20:00
Милена Дравић на пробном снимању у италијанском студију Ћинечита 1967. године после пројекције филма „Јутро” у Венецији (Фотографија из монографије)

Октобар је за Милену Дравић био судбински: рођена је петог, а умрла лане 14. дана овог месеца, у размаку од 78 година. Да је још са нама, ове 2019. славила би шест деценија од своје прве улоге на филму, „Врата остају отворена” Франтишека Чапа. Велику уметницу, једну од најомиљенијих југословенског и српског филма и позоришта, они који су је познавали памте по много чему као особену личност. Била је звезда, а приватно врло скромна, срдачна, љубазна.

– Такав сам утисак и лично стекла, али посебно су занимљива запажања њених колега, који откривају и неке јавности мање познате црте Миленине личности, њену невероватну посвећеност послу, приврженост, људску топлину, али и женску стидљивост – каже за „Политику” Анита Панић, ауторка монографије „Милена Дравић, или кључ снова”, која је објављена прошле године у издању Филмског центра Србије и „Службеног гласника” и за чије представљање не јењава интересовање (до сада је имала 24 промоцијe).

Ту Миленину стидљивост је на симпатичан начин описао у свом тексту у поменутој књизи Предраг Пега Поповић, сниматељ филма „WР, Мистерије организма” Душана Макавејева, приповедајући како је избегавала снимање једне „слободније” сцене, желећи да то буде што децентније, повучено, да је на крају тај део снимљен на напуштеном шлепу, на обали Саве, у полумраку, у једном дублу, а кад је требало да се понови, рекла је да је повредила леђа и одвезла ју је Хитна помоћ.

О Милени као дивном човеку, на потресан начин у монографији сведочи глумица Мира Фурлан, која се у зиму 1991. затекла у Београду. Одиграла је своју последњу представу у Југословенском драмском позоришту (тада још не знајући да ће заиста бити последња). „Око нас се свет распада, пријатеља је све мање, пуцњи на мене из мог града су све жешћи а ћутање мојих колега заглушујуће. Горан и ја се спремамо на пут, желимо што даље од лудила и мржње. Не знамо како ћемо живети и шта ћемо радити тамо куда идемо. Идемо у непознато. Не знамо тамо никога. А овде се чини да смо већ престали постојати иако још нисмо отишли... Онда једног дана, непосредно пред пут, телефон зазвони и на другом крају је – Милена”, пише Мира, сећајући се како их је чувена глумица позвала у свој стан да се поздраве, и дала им своје америчке контакте, као најдрагоценији поклон за пут.

Миодраг Кривокапић, који је са Миленом годинама играо у представи „Лари Томпсон” у Звездара театру, подсетио је на то да је прва долазила у позориште, и то два сата раније, а Петар Бенчина испричао је анегдоту која говори о Милениној страсти према послу. Једном приликом, враћајући се пешке са пробе представе „Харолд и Мод”, од Крста до Чубуре, њих двоје су застали разговарајући о сцени из комада. Недалеко је била тролејбуска станица пуна људи. Тролејбус је дошао, али нико није хтео да уђе у њега, а и они који су изашли никако да се разиђу – сви су гледали у Милену! „Само заставши на тротоару како би рекла шта мисли, створила је позориште”, рекао је Бенчина.

Анита Пенић је крајем 2016. предложила Мирољубу Стојановићу, уреднику издавачке делатности Филмског центра Србије, да приреде монографију о Милени Дравић, а када је он то саопштило глумици, била је одушевљена и узбуђена. Посебно јој је било важно, каже ауторка монографије, да се међу корицама нађу сведочења њених колега из региона, јер је била пре свега југословенска глумица. На жалост, многи од тих људи више нису били у стању да пишу текстове.

– Реља Башић је већ био тешко болестан и недуго након тога преминуо, Ратко Полич је доживео срчани удар, Мустафа Надаревић је малтене заплакао преко телефона и рекао да неизмерно воли Милену и да су пуно радили заједно, али да није у стању да пише о њој. Вељко Булајић ми је дао телефон продуцента Бранка Лустига, кога је Милена веома поштовала и желела да он буде у књизи. Јавио се и, када сам објаснила због чега га зовем, веселим гласом је рекао да ме срдачно поздравља из болнице „Ребро”... И Љубиша Самарџић је био у болници, мада је имао велику жељу да напише сећања на рад са својом омиљеном колегиницом са којом је снимио много филмова… Али, није му се дало – прича Анита Панић.

Глумица је желела да се у монографији нађу пре свега сведочења колега из региона, али Реља Башић је већ био тешко болестан, Ратко Полич доживео је срчани удар, Мустафа Надаревић је малтене заплакао и рекао да није у стању да пише о њој...

На жалост, ни два редитеља од највећег значаја за Миленину филмску каријеру, Пуриша Ђорђевић и Душан Макавејев, нису могли да учествују у књизи, па је Анита дошла на идеју да напише есеје о њиховом утицају на Милену: „Мистерија Макавејев, или филмска занесеност двоје сањара који су умели да сањају отворених очију” и „Пуриша Ђорђевић једна сасвим необична филмска прича, а о љубави и да не говоримо…”

Ипак, одазвало се много других уметника који су говорили о Милени као професионалцу, њеној филмској, телевизијској и позоришној каријери, али и Милени као особи, а међу њима редитељи Милан Јелић, Горан Паскаљевић, Желимир Жилник и Здравко Шотра, глумци Раде Шербеџија, Сека Саблић, Милена Зупанчић, Никола Ђуричко и Аница Добра, костимографи Борис Чакширан и Загорка Стојановић, писци Синиша Павић и Љубивоје Ршумовић…

– Успела сам да пронађем и великог руског и холивудског глумца Олега Видова, који је био Миленин партнер у филму „Битка на Неретви”. Послао ми је мејл у коме ме поздравља на српском. Написао је диван, емотиван текст о сарадњи са Миленом у том чувеном партизанском филму у коме су обоје били млади глумци, на почетку каријере. Месец дана касније добила сам мејл од Олегове супруге Џоан да је преминуо – каже Анита.

А Милену, која му се прошлог октобра придружила на „великој небеској сцени” као да опет видимо онако младу, сићушну, живахну, пегаву, веселих плавих очију, мангупског осмеха, са кикицама, као Малену, како заљубљено пита: „Микаило, јел ти хладно? Како није када си бос!”

Златна арена за Малену

Мала, добила си Златну арену! Овим је речима један критичар саопштио 22-годишњој Милени да је освојила престижну филмску награду – а она је била збуњена и није веровала. Те 1962. пулска Арена клицала је најмлађем лауреату, и Милена се чак четрнаест пута клањала пред публиком. Након београдске премијере „Прекобројне” изашла је са осталим глумцима да се уживо поклони, а обожаватељи су је на рукама изнели на тадашњи Трг Маркса и Енгелса. После тога низале су се и друге „Арене”, сребрне и златне, па награде у Кану, Венецији, Таормини, Авелину, Напуљу… Само на Канском фестивалу прошетала је четири пута црвеним тепихом. Била је у кадру са Роми Шнајдер и сасвим се добро снашла уз Ричарда Бартона, Јула Бринера, Олега Видова и све друге холивудске и европске филмске звезде.

Опробала се у свим жанровима, од партизанских епопеја, експерименталних и филмова црног таласа, до мелодрама и комедија. Играла је наивке, партизанке, девојке са села, акцијашице, заводнице, проблематичне даме, и са сваком улогом, па и оном епизодном, доказала да је дар за филмску уметност нешто што јој сасвим природно припада.


Коментари1
f617c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Alisa
Da li se razmislja da neka ulica u Beogradu dobije njeno ime?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља