понедељак, 11.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:15
ИНТЕРВЈУ: СЛОБОДАН КОВАЧ, СЕЛЕКТОР ЕВРОПСКОГ ПРВАКА ЗА ОДБОЈКАШЕ

Прваци Европе заслужује општу подршку

Већ други пут наши одбојкаши и одбојкашице Србије су у исто време на европском трону. – Од малокрвне екипе у квалификацијама за Олимпијске игре до тима гладијатора на Европском првенству. – Ову генерацију притискале сенке славних претходника. – Да маме и тате виде каква је атмосфера у одбојци и да доведу своје дете у њу. – Животна жеља да се у Токију понови оно што је било у Сиднеју
Аутор: Иван Цветковићпонедељак, 07.10.2019. у 22:55
(Фото ЦЕВ)

Кроз напрслину у зиду санкција први су се провлачили одбојкаши. Савез је прихватио и оно што је изгледало неостварљиво само да генерација, у коју је имао велико поверење, изађе на међународну сцену. Квалификације за Европско првенство 1995. почели су у Данској. У Копенхагену је домаћин причао колики му је буџет за годину дана. Наши су, без претеривања, маштали да толико сакупе за десет година.

А тог тренутка су чекали да се сакупе наши репрезентативци. И у прохладној данској ноћи се зебло од стрепње да ли ће Ковач да стигне. Играо је у италијанском првенству те вечери и онда без спавања кренуо на пут да би био на располагању нашој одбојци, нашој земљи. Наша репрезентација је победила и кренула да чини чуда – треће место у Европи, па зенит – олимпијско злато у Сиднеју 2000.

После неуспеха наше репрезентације у Барију, у интерконтиненталним квалификацијама, дошло је до промене селектора. Мање од месец и по пре Европског првенства. А Ковач је и овога пута стигао на време да тријумфујемо.

Ово злато биће запамћено по томе што се селектор поклонио играчима на победничком постољу...

Неке ствари се дешавају спонтано. Поклонио сам се зато што су ме учинили поносним, што сам остварио своје снове. Бити селектор своје земље и на првом такмичењу освојити најсјајнију медаљу – заслужили су да им одам почаст.

А излазак пред публику уочи фудбалске утакмице Црвена звезда – Олимпијакос?

Неописив је осећај изаћи пред толико људи и представљати Србију с трофејем. Био је то почасни круг одбојке. Хвала Црвеној звезди што нам је омогућила да промовишемо наш спорт. И надам се да смо јој донели срећу пошто је победила.Због промоције одбојке отишли бисмо и да је играо Партизан или неки други клуб.

Постали сте европски првак с играчима, који се месец и по пре тога нису квалификовали на Олимпијске игре...

Шири списак играча је већ био послат ЦЕВ-у и нико више није могао да буде додат, само да се скрати на 14 имена. Мала рокада – изостављен је Батак, јер је имао малу повреду, па је прилику искористио Тодоровић.

И тај малокрвни тим, који је од Италије изгубио борбу за одлазак на Олимпијске игре, на Европском првенству се борио као гладијатор...

Како се то догодило то треба њих питати. Ја могу да кажем да имам агресиван начин рада, који понекад одговара играчима, а понекад не. У овом случају је одговарао свима. За њихову игру сам добио комплименте и од колега. Ту трансформацију су приметили и Хејнан, селектор светског првака Пољске, Ђани, некад чувени играч, Анастази, славни тренер, Самелвуо, који води руску репрезентацију...

Када сте схватили да можете да будете европски прваци?

Ја сам се од првог тренутка надао. Пре него што сам постао селектор рекао сам да имамо играче, који су крем светске одбојке. Било би лицемерно да кад сам сео у селекторску фотељу кажем другачије. То бих мислио и да нисмо узели злато, јер су они ведете у својим клубовима. Али, за 21 дан колико смо имали до Европског првенства и само 12 поподневних тренинга, јер је остало отишло на путовања и тако даље, морао сам то да кријем у себи да не буде да лупам глупости. Имамо, разуме се, и мане, али смо их добро сакрили. У сваком случају не бих преузео селекцију да нисам био убеђен да има добре изгледе. Пети сет смо играли као да је први, били смо и скочнији, и бржи од противника. Одличан посао је обавио цео стручни штаб и играчи, који су све то извршили.

И када су Французи у полуфиналу и Словенци у финалу одиграли застрашујуће свој најбољи сет просто се осећало да наши могу још боље...

Осећала се добра „хемија”, нека сигурност да и кад они играју добро можемо да нађемо решење. Мени је на почетку највећи проблем био да се, кад не иде све глатко, не врате духови прошлости као кад су пали против Италијана у Барију. Били су сада јаки у глави, физички спремни, тактички добри. Французи су играли добро, али смо знали да ћемо једним добрим сервисом да направимо разлику. Петрић је почео с 5:0 за нас и наставили смо да мељемо Французе у петом сету. Њега сам тренирао у три клуба и било је логично да се ослоним на играче с којима сам радио, који знају мој начин рада и менталитет.

Србија је, што би се рекло, апсолутни европски првак у одбојци, јер је прва и у мушкој и у женској конкуренцији, а клубови су нам у таквој ситуацији да одустају од учешћа у европским куповима.

Забрињавајуће је што је од седам клубова шест одустало од Европе. Једино ће Војводина да игра. Али, ми имамо таленте, који врло млади одлазе у иностранство. Тако је било с Ковачевићем, Јововићем, Атанасијевићем... Страни клубови знају шта купују, а они тамо и стасавају. Надам се да ће неке маме и тате да виде каква је атмосфера у овој репрезентацији, каква је то заједница и да ће своје дете да доведу у одбојку.

Од чега живе наши клубови, а од чега инострани?

Код нас 90 одсто клубова живи од локалних самоуправа, које помажу одбојци као и осталим спортовима. Али, то је таворење, нема могућности за напредовање. Спонзори бирају спортове који су заступљенији у медијима и којима на неки начин и не требају. Фудбал не сматрам за спорт, него за бизнис. И кошарка је на том путу. Иза одбојке после свих ових резултата треба сви да стану. Србија је и 2011. била европски првак и у мушкој и у женској одбојци. То никоме другоме није успело. Да нам је лига јача више би било деце у одбојци и таленти можда не би тако рано одлазили, него би овде постали прави играчи.

Колико је у савременој одбојци важна улога тренера?

У одбојци су тренери у другом плану. У првом смо кад се изгуби. Ми смо потрошна роба. Дискутабилно је да се говори о важности тренера и играча. Увек постоји индивидуалан квалитет играча, који прави разлику. Не може једно без другог. На Европском првенству су сви били пријатно изненађени како наша екипа чита противника. За то заслуге има цео стручни штаб од којег играчи добијају информације. А њихова је заслуга што то спроведу на терену. Као тренер волим да радим с нашим људима у стручном штабу и играчима. Био сам тренер Петрићу, Атанасијевићу, Чупковићу, Митићу и вероватно они међусобно, а и с другим играчима, причају и о томе. Мислим да је сада било неко ишчекивање како је кад се ради са мном. Претпостављам да су утисци играча, који су радили са мном, били максимално позитивни и то сам искористио. Створили смо добру „хемију”, позитивну енергију и зато се осећала сигурност. Украјинце сви потцењују, а они су били јуниорски прваци и сада су стасали. Водили су против нас с 21:17 и онда је на сервис дошао Атанасијевић. Тад се видело колико је важан индивидуални квалитет. Причало се да је Ковачевић тежак за сарадњу. Али ја видим да је велики професионалац од првог до последњег минута на тренингу.

Шта Вам је било најтеже на Европском првенству, а шта најлепше?

Најтеже ми је било на почетку. Изашао сам из авиона и ишао ка неком малом аутобусу од 25 места. На њему пише „Србија”, а долази екипа од 26 чланова с креветима за масажу, торбама, лоптама и свим пратећим стварима. А поред њега огроман аутобус и на њему „Шпанија”. А била је тешка и свака утакмица: да ли сам довољно добро припремио екипу, да ли сам добро одрадио у вези са скаутингом... Најлакше је било кад се завршило финале. Издржали смо огроман притисак. Словенија је први сет одиграла као у трансу. Ми смо једини у историји на једном првенству победили три репрезентације, које су играле пред својом публиком – Белгију у Антверпену, Француску у њеном главном граду и Словенију, додуше у Паризу, али пред 10.000 њених навијача.

Поправни за одлазак на Олимпијске игре је у јануару. Због тога сте и доведени, јер Вам тада истиче договор са савезом...

Мени је речено да због избора у ОСС могу да ми понуде сарадњу само до јануара. Пристао сам, па ћемо да видимо. Надам се да ћемо да одемо на Олимпијаду. Биће тешко. У нашој групи су Бугари, Французи и Холанђани, а у другој Немци, Белгијанци, Словенци и Чеси. Немамо време да будемо заједно – само десетак дана пре тог такмичења. То значи пет поподневних тренинга. Животна нам је жеља да одемо у Токио и поновимо нешто слично ономе што је било у Сиднеју.

Сам себи тренер

На питање зашто се определио да буде одбојкаш, а потом и тренер, Ковач је образложио:

– Одбојка је у Великом Градишту, у којем сам рођен, спорт број 1 и, просто, није било дилеме. Када је ВГСК играо у Купу шампиона ја сам скупљао лопте. Митић, Трифуновић, Ђорђевић, Лукић, Селић и остали из те генерације су ми били идоли. Кад су они играли затварале су се продавнице у граду. Док сам био играч мислио сам да ни мртав нећу у тренере. Међутим, кад сам отишао у иностранство између две сезоне сам сам тренирао у Великом Градишту. Сматрао сам да на припреме треба да одем спреман, јер ме нико неће чекати да тамо почнем од нуле. То су видели Митић и тадашњи председник ВГСК, дошли су код мене и рекли да кад могу да тренирам себе, могао бих да тренирам и њихову екипу. И корак по корак успоставила се добра конекција између мене и играча, па смо чак избацили у Купу Србије и Војводину. Тада сам помислио да можда имам тренерски ген. Пошто је одбојка мој живот, а ја нисам способан да будем у управама, менаџер или нешто слично, могао сам да останем у њој само као тренер.Три пута полагао анатомију, јер је – Ковач

Играч много научи од тренера, а од кога учи тренер? У Ковачевом случају то је овако:

– Не желим да ме ико прескочи, желим да стално будем у врху. То можда није могуће, али се трудим. Потребна су велика одрицања, велика упорност и много среће. Да сам био здрав имао бих више трофеја, можда би наша репрезентација била светски првак 1998. Можда јој тада фалио један мој поен, али нисам играо, јер сам повредио леђа. Када је требало да одем у Кувајт тамо су очекивали Ковача олимпијског шампиона и трудио сам се да одем сто посто спреман. Не сме да се каља углед. Чуо сам и за странце који су добили отказ, јер нису показали разлику већ на првом тренингу. Кад сам полагао анатомију код Лукмана пао сам први пут, па други пут... И трећи пут питам професора: „Ваљда нисам толико лош да не добијем прелазну оцену?” А он ми одговори: „Ти си Ковач. Ти мораш да будеш бољи од других”.


Коментари1
a35be
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Eto
Drzava ce vam se oduziti izgradnjom fudbalskog nacionalnog stadiona

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Спорт / Одбојка

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља